Izvor: Blic, 16.Apr.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kraj rata ne donosi mir
Kraj rata ne donosi mir
HJUSTON (Beta) - Kraj rata u Iraku neće doneti zatišje u zategnutim međunarodnim odnosima, a vojna intervencija u toj zemlji samo je kampanja u okviru mnogo šireg rata, ocenjuje 'Stratfor', američka agencija za proučavanje strateških kretanja u svetu. Prema 'Stratforu', Vašington je invazijom Iraka želeo da postigne dve stvari: da izmeni psihu islamskog sveta - koji je smatrao da su SAD slabe i nespremne za rizik - i da pretvore Irak u stratešku >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << bazu za obračun sa islamskim režimima u okruženju, nesposobnim ili nevoljnim da se obračunaju sa terorističkom mrežom Al Kaida.
U arapskom svetu su na psihološkom planu promene već vidljive. Ako je tamo pred rat i do pre nedelju dana bio vidljiv rastući bes, kao i radikalizacija, sa nestankom otpora u Bagdadu došlo je do tupe neverice. U arapskoj štampi dominiraju četiri motiva: poricanje - uz tvrdnje da se otpor nastavlja i da svetski mediji to zataškavaju, 'izdajstvo' Sadama Huseina, za šta se smatra da je posledica korumpiranosti; osećaj beznađa zbog utiska da Arapi protiv SAD ne mogu ništa, i ogorčenost zbog ponašanja Evrope. Arapi misle da su Francuska i Rusija ostavile Irak na cedilu.
SAD su težile psihološkoj kapitulaciji arapskog sveta - to jest ukazivanju da je prilagođavanje Vašingtonu jedini put kojim se može ići. Jedini momenat u istoriji koji se u tom smislu može uporediti sa padom Iraka jesu događaji iz 1967. kada su izraelske trupe potukle Egipćane, Sirijce i Jordance. 'Stratfor', međutim, ukazuje da je tom prilikom došlo do neplaniranih posledica - ne samo što su 1973. godine Egipat i Sirija ponovo krenule u rat, nego je poraz iz 1967. dodatno osnažio palestinski pokret.
Izraelci su pre nekoliko dana poručili Palestincima da razmisle o iračkoj lekciji. S druge strane, SAD bi trebalo potrebno da razmotre lekciju iz 1967.
Za razliku od 1973. kada su Arapi igrali na slabost Izraela, to jest na zavisnost njegove bezbednosti od inostrane podrške, Amerikanci iz iračkog rata izlaze manje zavisni od ostatka sveta.
U arapskom svetu spram SAD vladaju mržnja i strah. SAD bi sada morale da umanje tu mržnju a zadrže strah. Izgubi li Vašington kontrolu nad situacijom, to će vrlo brzo dovesti do zaključka o njegovoj slabosti. Pri tom, ističe 'Stratfor', vladavina Irakom mora biti blaga i da pokaže dobronamernost.
Što se okruženja Iraka tiče, Saudijska Arabija je suštinski kapitulirala pre rata, dopustivši prelet ratnim avionima SAD preko svoje teritorije. Ocenjuje se da ni Jordan ni Kuvajt ne predstavljaju problem. Ostaju, međutim, Sirija, Turska i Iran.
Ponašanje Sirije postalo je nejasno. Ona je tokom rata u Iraku dozvoljavala ulazak dobrovoljaca u tu zemlju, radi borbe sa američkim vojnicima. Po svoj prilici, pružila je i utočište članovima iračkog rukovodstva. Turska i SAD su stvorile, pred početak rata, nemoguću situaciju za obe zemlje. Stalni jaz između Ankare i Vašingtona nepodnošljiv je za obe strane, pa će i jedni i drugi pokušati da se izvuku. Ključ smirivanja biće umanjivanje očekivanja Kurda da dobiju nezavisnu državu u Iraku.
Iran je, međutim, kompleksnije pitanje. Teheran je, s jedne strane, omogućio proiranskim šiitskim grupama u Iraku da ratuju protiv američke vojske, a sa druge strane ostavlja otvorena vrata za implicitno prilagođavanje SAD. Vašington smatra Teheran potencijalno najopasnijim režimom u regionu, a i Iran je zauzeo suštinski nepredvidivu poziciju, što izuzetno brine SAD.
SAD u arapskom svetu moraju delati brzo, ako žele uspeh svojih ratnih ciljeva. Mora se voditi računa o arapskoj javnosti, odnosi sa Turskom moraju se srediti bez velikih emocija, a u slučaju Sirije - mada postoji potreba za agresivnim pristupom - ne sme se preći ratna linija, posebno ne bez dozvole Saveta bezbednosti UN.
Vašington sa druge strane mora voditi računa o interesima Londona, koji ostaje ključni saveznik SAD, ali ne želi prekid odnosa ni sa francusko-nemačkim blokom, ni sa UN. SAD se, stoga, moraju prilagoditi Britancima, a da pri tom ne izgube kontrolu nad situacijom u Iraku.
Francuska, Nemačka i Rusija, koje su se ratu protivile, a čiji se uticaj na SAD pokazao irelevantnim, pokušaće da navedu Vašington da prihvate UN kao glavnog 'menadžera' obnove Iraka. Stratfor smatra da će tri zemlje pri tome iskoristi želju Britanije da očuva veze sa francusko-nemačkim blokom.
To će, bez sumnje, dovesti do novog kruga neprijatnosti u odnosima sa Francuskom, Rusijom i Nemačkom. Vašington zbog toga nimalo neće brinuti - pošto predsednik SAD Džordž Buš može u domaćoj javnosti da predstavi zahtev tri zemlje za učešće u izgradnji Iraka kao ubiranje plodova pobede bez učešća u samom ratu. SAD izgubile 118 vojnika
Ukupno 120 američkih vojnika poginulo je do sada u ratu u Iraku, novi je bilans koji je saopštio Pentagon. Od tog broja, 105 vojnika poginulo je u borbenim dejstvima ili 'prijateljskoj vatri', a 15 u drugim incidentima, izjavio je portparol Pentagona, pukovnik Džim Kasela. U borbama je ranjeno 495 američkih vojnika, a u incidentima 56, dodao je on. Četiri američka vojnika vode se još kao nestali. Sastanak u Nasiriji
U Nasiriji je održan sastanak američkih zvaničnika i predstavnika iračkih opozicionih grupa o obliku buduće vlasti u Iraku nakon što je režim iračkog predsednika Sadama Husein zbačen. Sastanak je vodio Džej Garner, američki general u penziji, šef prelazne administracije u Iraku sve dok Iračani sami ne formiraju vlast. Ujedinjene nacije, kojima su SAD obećale pod pritiskom Velike Britanije izvesnu ulogu u formiranju prelazne vlasti u Iraku, učestvovaće na sastanku kao posmatrač. Jedan od istaknutih lidera opozicije Ahmad Čalabi rekao je da neće prisustvovati sastanku.
