Izvor: Politika, 18.Jul.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kraj nepogode na vidiku
Završne provere postojanosti ventila koji je posle 87 dana zaustavio izlivanje nafte u Meksički zaliv
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 18. jula – Još od četvrtka na televizijama nema prizora koji je Ameriku punih 87 dana podsećao da svi njeni umovi i sva njena tehnologija ne uspevaju da obuzdaju nešto što je bilo najsličnije teškom krvarenju – naftni gejzir na dnu Meksičkog zaliva, koji je nedvosmisleno najveći ekološki udes u američkoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << istoriji.
Od pre četiri dana, koliko 75 tona teški zatvarač sa ventilima na okeanskom dnu, kilometar i po ispod površine, savladava pritisak iz oko dva kilometra još dubljeg naftnog nalazišta - rastu nade da je kraj nepogode na vidiku. Ali potrebno je da prođe još jedan dan kako bi se pouzdano znalo da li je „demonski izvor”, kako se ponegde opisuje, zaista sasvim savladan, da bi potom počeo postupak njegovog trajnog zatvaranja.
Kad se to dogodi – a niko se ne usuđuje da, posle svega, tačno prognozira kada će to biti – biće okončan samo jeda aspekt ove drame, onaj tehnološki. Druga dva: politički i ekološki, biće aktuelni mnogo duže.
Sa političke strane, ova industrijska nesreća na istraživačkoj platformi Britiš petroleuma koja je počela njenom eksplozijom 20. aprila, nanela je novi udarac federalnim vlastima i njihovom kapetanu, predsedniku Obami, koji je optuživan „da ne komanduje” krizom; prebacivano mu je što nije mobilisao vojsku i zamerano što je sve prepustio onima koji su udes i izazvali: inžinjerima britanske multinacionalne kompanije.
Ova kriza je upoređivana i sa svojevremenim kvarom „Apola 13”, svemirskog broda sa posadom koji je bio na putu za Mesec, i udesom nuklearne centrale na Ostrvu tri milje. U oba ova slučaja, u pitanju je bio izuzetan tehnološki izazov: da se kvarovi otklone kako se drame ne bi pretvorile u tragedije.
U ovom slučaju, vlasti su zaista bile bespomoćne: svo znanje i tehnologija da se svakodnevno nekontrolisano izlivanje miliona litara nafte zaustavi bila je u rukama privatnih naftnih kompanija. Njihov glavni problem je pak bio u tome što se po prvi put udes ovakve vrste dogodio na tolikoj dubini, pa nije bilo preostalo ništa drugo nego da se stalno nešto pokušava, u nadi da će nešto na kraju ipak uspeti.
Sada se čini da je možda uspelo – ali iskustvo pokazuje da dodatni oprez nije na pretek. U ovom momentu glavna dilema je da li su vrela nafta i gas možda našli neki drugi izlaz, pa zato podvodne kamere koje su u minula tri meseca direktno prenosile ovu geološku, od strane ljudi izazvanu erupciju – prenose samo sliku velike skalamerije na okeanskom dnu, oko koje kruže robotizovane podmornice.
Reklo bi se i da je, pored one vidljive štete: miliona barela masne tečnosti koja pluta po površini i u dubinama, katranastoj supstanci na plažama i ruiniranom turizmu u priobalju države Luizijana, naneta i ona kolateralna. Ona je pre svega psihološka: udarac samopouzdanju Amerike, jer je ovaj udes pokazao da njena tehnološka i institucionalna moć ima svoje granice.
Već se prave sumorne prognoze o trajnim ekološkim posledicama koje donosi ova nepogoda: mediji podsećaju da se, 11 godina od sličnog, premda po dimenzijama manjeg izlivanja u priobalju Aljaske, na tamošnjim plažama do nafte može doći čim se zakopa ašovom. Studije pokazuju da su tamošnja morska stvorenja još „pijana” od toksične naftne hemije. Zbog toga se očekuje da će i u ovom slučaju već posle nekoliko godina na površini izgledati sve normalno – ali da će mnogo toga što izmiče pogledu biti još decenijama poremećeno.
Milan Mišić
objavljeno: 19/07/2010
