Izvor: Politika, 25.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kosovski put Nagorno-Karabaha
"Nagorno-Karabah bi mogao samo da se raduje ukoliko bi srpska pokrajina Kosovo dobijanjem nezavisnosti postala presedan", izjavio je nedavno Bako Sakjan, novoizabrani predsednik ove enklave otcepljene od Azerbejdžana.
Predsednički izbori u Nagorno-Karabahu, u kojem živi oko 137.000 duša, uglavnom jermenskog porekla, održani su prošlog vikenda i, kako su potvrdili posmatrači, prošli su u skladu sa demokratskom procedurom. Ipak, glavni problem, međunarodno priznanje koje ovdašnje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << stanovništvo već godinama sa nestrpljenjem iščekuje, nije se nedeljnim činom ni za pedalj približilo svom rešenju.
Podsetimo, Nagorno-Karabah trenutno živi u stanju, takozvanog, "zamrznutog konflikta" izazvanog, između ostalog, raspadom Sovjetskog Saveza. Pre devetnaest godina (1988) ovdašnji većinski Jermeni odlučili su da se izdvoje iz Azerbejdžana i formiraju sopstvenu republiku. Decembra 1991. održan je i referendum o nezavisnosti koji su manjinski Azerbejdžanci listom bojkotovali. Uskoro su počeli i masovni oružani sukovi dva naroda u koje se uplela i susedna Jermenija, a koji su okončani tek 1994. primirjem koje je i danas na snazi. Bilans rata bio je stravičan: poginulo je oko 25.000 ljudi a na stotine hiljada Azerbejdžanaca krenulo je u izbeglištvo iz kojeg se do danas nisu vratili. Rešenjem problema Nagorno-Karabaha bave se takozvana Minska grupa, OEBS, SAD, Rusija i Francuska.
Prijatelji u nevolji
Pre izvesnog vremena predsednik Srbije Boris Tadić pomenuo je upravo slučaj Nagorno-Karabaha kao moguću kariku u lancu loših posledica koje bi svakako usledile ukoliko bi međunarodna zajednica svojevoljno prihvatila nezavisnost Kosmeta bez saglasnosti Srbije. Jednako misli i Sergej Oznobiščev, direktor ruskog Instituta za strateške ocene: "Ma šta pokušavali da govore zapadni političari, bio bi to presedan. Faktički, Evropa sedi na mini usporenog dejstva – na težnjama pojedinih nacionalnih manjina, grupa i teritorija ka suverenitetu."
Sličan je i stav Serža Sarksjana, premijera Jermenije, zemlje koja je direktno upletena u karabaška zbivanja: "Ukoliko zapadne zemlje garantuju nezavisnost srpskoj provinciji Kosovo, one neće moći da izbegnu da garantuju pravo na samoopredeljenje jermenskoj većini u Nagorno-Karabahu."
U Azerbejdžanu na rešenje kosovskog problema gledaju sa jednakom pažnjom kao u Beogradu. Ovde, doduše, idu i korak dalje i ne isključuju čak ni oružani sukob sa Jermenijom ukoliko Nagorno-Karabah u razumnom roku ne bude vraćen matici, a stotinama hiljada izbeglica ne bude omogućen povratak na ognjišta.
Nair Alijev, ugledni novinar azerbejdžanskog dnevnopolitičkog lista "Eho", primećuje da se posle godina ćutanja Beograd okrenuo Nagorno-Karabahu i posredno pozvao na pravedno i održivo rešenje ovoga problema čime su, faktički, podržani i legitimni stavovi Bakua. Ipak, pita se Alijev, nije li to tek "traženje saveznika u nevolji", pošto je, koliko početkom ove godine, Srbija Jermeniji, koja pod okupacijom drži 20 odsto teritorije Azerbejdžana, isporučila veliku količinu naoružanja. Novinar podseća i na stav Rusije koja kao adute za rešavanje kosovskog problema koristi slučajeve pobunjenih gruzijskih republika Abhazije i Južne Osetije, ali ne i Nagorno-Karabaha.
Bolna rešenja
Primer pobunjene jermenske enklave u Azerbejdžanu ima još jednu dimenziju. Prilikom objašnjavanja ovoga slučaja i njegovog poređenju sa kosovskim, evropski zvaničnici često dezavuišu sami sebe i nehotice otkrivaju veliki stepen nesaglasja unutar Unije. Tako Jirgen Šmit, jedan od nemačkih posmatrača na nedeljnim predsedničkim izborima, smatra da primeri Nagorno-Karabaha i Kosmeta nisu uporedivi pošto je, kako kaže, Kosmet deo države (Jugoslavije) koja se raspala, dok se na Nagorno-Karabah ne gleda kao na deo SSSR-a (koji se, takođe, raspao) nego na deo države koja se ne raspada (Azerbejdžan). I sam svestan labavosti ovakvog tumačenja, Šmit na kraju ipak priznaje da bi se kosovski presedan svakako sudbinski odrazio na sudbinu jermenske enklave.
Iz svega navedenog proizilazi nepobitan zaključak. Međunarodna zajednica podeljena različitim interesima neće naći snage da reši probleme Abhazije, Južne Osetije, Pridnjestrovlja, Nagorno-Karabaha, Kosova i Metohije... sve dok svaki pomenuti slučaj meri različitim aršinom. A aršini su različiti iz prostog razloga što su i interesi glavnih svetskih igrača – SAD, Rusije, Evropske unije... – u svakom pojedinačnom slučaju, u suštini, duboko suprotstavljeni. Jačanjem istočnih zemalja poput Kine, Indije, Irana... ovi interesi se dodatno samo usložnjavaju.
Rešenje, pa makar i bolno, mora, dakle, da bude univerzalno za sve slučajeve i za dugi period pred nama. A volje za takvim rešenjem trenutno nema. Teško je reći da li bi neki novi separatistički ili unionistički rat izbistrio poglede svetskih lidera. U svakom slučaju – nesreća bi bila još veća.
Slobodan Samardžija
[objavljeno: 25.07.2007.]
