Izvor: Politika, 13.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kosovo pola veka kasnije
Specijalno za "Politiku"
Prag, 12. decembra – Martin El je vodeći spoljnopolitički komentator uglednog češkog lista "Hospodaržske novini" i jedan od najboljih ovdašnjih poznavalaca balkanskih političkih prilika i kretanja. Upravo je u ovom listu objavio "izveštaj iz budućnosti", to jest priču o tome kako bi Kosovo izgledalo posle pola veka od rata i bombardovanja Srbije i četiri decenije nezavisnosti. Ovaj "izveštaj", pod naslovom "Takvo bi bilo nezavisno Kosovo", >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << objavljujemo integralno. U svakom slučaju je zanimljiva, lako ironična i duhovita konstrukcija, ako ne i više od toga.
"Bilo je to dosta hladno decembarsko jutro 2049, sunčani zraci su se odbijali od snega na planini nedaleko do kosovskog Podujeva. Prvi gosti su počeli da stižu iz Prištine i Beograda od jutra. Kada su se helikopteri s dvojicom predsednika spustili na livadu očišćenu od snega, već je oko zgrada na kosovsko-srpskom graničnom prelazu bilo puno ljudi. Sedokosi predsednici Hašim Tači i Mladen Dinkić – nekada smrtni neprijatelji – šalili su se na albanskom i srpskom.
Mit srpskog Kosova
Pola stoleća pošto su Kosovo zauzeli vojnici NATO-a (i 40 godina po osamostaljenju), sastali su se lideri da bi uklonili poslednje granične prepreke u Evropi i ukinuli carinarnice i policijske kontrole. Kosovo je stupalo u šengenski prostor.
Zaboravljeni su dramatični trenuci iz konflikta u proleće 2008. kada su srpski nacionalisti teško primili kosovsku samostalnost. U pamćenju je ostala srpska vojna intervencija i tvrdi odgovor NATO-a iz leta te godine koji su za sobom ostavili desetine mrtvih i sahranili iluzije o zajedničkom životu Srba i Albanaca.
Predsednici Tači i Dinkić cupkali su zajedno sa delegacijama na snegu, dok je na bini pevao mešoviti srpsko-albanski hor. Dinkić se šalio na račun jela koje je Tači dobijao na beogradskoj klinici pre desetak godina. Tada mu je on, u to vreme premijer, ponudio pomoć pošto su ga izrešetali albanski mafijaši kada je krenuo u odlučni obračun s organizovanim zločinom u mladoj državi.
Dinkić se prisećao vremena kada su vladali srpski nacionalisti koji su dugo pobeđivali na izborima – održavajući mit srpskog Kosova, a zemlju gurajući u izolaciju i bedu. Niko Srbima nije verovao. O ratnim zločinima se sve manje govorilo, ali su Srbi i dalje imali utisak da su svi protiv njih. Država, policija, uredi prestajali su da funkcionišu. I onda su konačno Srbi razumeli da su oni sami sebi najveći neprijatelji.
Upravo tada Dinkić i njegove kolege iz reformski orijentisane stranke G17 plus izašli su s reformskim programom koji je nudio dosta napora i odricanja, ali i brzi uspeh uz podršku EU. Srbi su konačno takvom programu dali najviše glasova i istinsku šansu. Od tada počinje zbližavanje s Kosovom koje kulminira proslavom u Podujevu. Na prvim tajnim sastancima u Ljubljani (a gde bi drugde, jer Slovenci imaju najviše hipermarketa i u Srbiji i na Kosovu i najveći su strani investitor uopšte) pomirenje je išlo, u početku, dosta teško, ali, mora se priznati, prethodnici nisu bili uopšte sposobni za to. Jedino biznismeni i mafijaši nikad nisu prekidali veze. To se Kosovarima isplatilo kada je Srbija po proglašenju nezavisnosti proglasila embargo za Kosovo.
"Mlađane, to je stvarno bilo teško", priseća se Tači kako su najednom kosovski Albanci utvrdili da njihovoj ekonomici ništa neće doneti to što je proglašena nezavisnost. Kao i to da moraju nešto i uraditi za svoj očekivani i obećani prosperitet. Kosovari su se uzalud uzdali u svoje rezerve sirovina, uglja, trgovački duh koji bi trebalo da se razvije sa nezavisnošću.
Tek pošto je Tači čvrsto uzeo vlast u ruke, naoružao malu armiju i porazio silom najjače porodične klanove i pošto je došao i postavio se telom u zaštitu srpskih izbeglica u crkvi u Gračanici, teatralno razgrnuvši košulju i uveravajući naoružanu gomilu Albanaca da moraju prethodno njega ubiti pre nego što masakriraju srpske civile. Tek potom na Kosovu je počelo normalno da se živi.
Iz Prištine u Oslo
Eksperti iz dijaspore došli su s novim planom koji je na prvi pogled izgledao blesavo – turizam. Nemci, Italijani, Francuzi, Holanđani (o Česima i Rusima da se i ne govori) već su bili umorni od Alpa i rastućeg nivoa Jadranskog mora. Privukao ih je romantički odmor u kosovskim gorama, biciklističke staze između srpskih manastira, u kojima se albanski i srpski prodavci grabili za najbolja mesta za prodaju na ulazima u manastire, da bi uveče sa turistima pili sjajnu rakiju. Desetine hotela su oko sebe ispredale legende o tome kako su u vreme Kfora bili javne kuće ili leglo trgovaca belim mesom, drogom, oružjem... Može izgledati besmisleno, ti hoteli su sagrađeni, uglavnom, parama EU poslednjih godina, ali i ovde, kao Drakula u Rumuniji, najbolje prolaze takve horor ili bar samo tamne legende. A kosovski 'merlot' je postao evropski prodajni hit u isto vreme kada je evropski komesar za proširenje Ondžej Liška (novi češki ministar prosvete iz redova 'zelenih', kontroverzan zbog mladosti i još koječega) počeo da preporučuje prijem Kosova u EU, kada su već Turci ostali izvan. 'Ionako im dotiramo te pogranične patrole jer svi ostali odavno su i u EU i šengenu', bio je jedan od argumenata.
Tako je to tamo. Političari u odelima, turisti na skijama, lokalni živalj s neizbežnom flašom i pištoljem (to im je jedino ostalo) stoji i aplaudira dok političari simbolički seku vrpcu i uklanjaju graničnu prepreku. Svečani dan približava se kraju. Oba predsednička helikoptera krenula su u istom smeru – ka prištinskom međunarodnom aerodromu. Predsednici su odlučili da prekrše protokol pa su seli u jedan avion koji ih je iste večeri dopremio u Oslo. Sutradan su tamo preuzeli Nobelovu nagradu za mir."
[objavljeno: ]
