Izvor: Politika, 24.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Kosmet je svet”
Osmogodišnja politika zvanične Srbije prema Kosovu i Metohiji doživela je bankrot. Predsednik, premijer i vođe starorežimske opozicije mogu da nas uveravaju kako se nikada nećemo odreći pokrajine, ali je činjenica da je naša politika u osnovi prevaziđena. Naša državna i nacionalna politika prema Kosovu i Metohiji oslanjala se na ideju da je međunarodno priznanje pokrajine moguće samo u Ujedinjenim nacijama. Sva druga pitanja, status Srba, svetinje, imovina i funkcionalnost srpske države >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u budućnosti, bila su tokom proteklih godina stavljena u drugi plan ili čak zatvorena, kako bi naša politika mogla da se u potpunosti posveti odbrani statusa pokrajine u UN. Uz sve zamerke, svetska organizacija predstavljana je kao zaštita našeg državnog suvereniteta i integriteta. Zaustavljanje Ahtisarijevog plana početkom 2007. godine smatrano je trijumfom ne samo Srbije i Rusije, već i međunarodnog prava. Ovaj događaj produžio je pregovore i onemogućio priznanje Kosova i Metohije u ustanovama Ujedinjenih nacija. Ovih dana SAD i EU, zaštitnici albanskih državotvornih težnji, uzvratili su udarac. UN nisu priznale Kosovo, ali nisu ni sprečile da na teritoriji pod njihovom zaštitom bude proglašena nezavisna država. Tako, dok u Srpskoj međunarodni zvaničnici ne oklevaju da zbog pravnih sitnica smene od naroda izabrane predstavnike republike, proglašenje nezavisnosti Kosova prošlo je bez reakcije vanredno sazvane sednice SB UN. Tako funkcioniše međunarodno pravo i politika koja ga definiše i (ne) sprovodi.
Dakle, naše oslanjanje o međunarodne ustanove i pravo nije bilo politički promišljen čin. Kad uzmemo u obzir da je naša politika tokom decenija računala samo na Srbe, a ne i na Albance iz pokrajine (to znači da su, bez obzira na zaklinjanja, prvi ljudi Srbije u stvari želeli funkcionalnu podelu Kosova), čudi da nismo učinili više na definisanju statusa Srba u pokrajini kao standarda koji je trebalo ispuniti pre određivanja statusa same pokrajine. Plan vlade Srbije iz 2004. o stvaranju pet kantona nije spominjan u pregovorima, iako je u uzburkanoj atmosferi posle pogroma od 17. marta dobio jednoglasnu podršku Narodne skupštine. Da ne govorimo o srpskom entitetu. Zato kosovski Srbi iščekuju da većina članica UN samostalno prizna nezavisno Kosovo sa kolektivnim pravima određenim nepovoljnim planom Martija Ahtisarija. Kada je o tom planu pregovarano naša država je srpsko pitanje na Kosovu upotrebljavala kao argument za očuvanje formalnog suvereniteta nad pokrajinom.
Kakva je budućnost napora naše države da očuva formalni suverenitet na Kosovu? Posle proklamovane pasivnosti UN izvesno je da će pitanje međunarodnog priznanja Kosova biti svedeno na volju velikih sila koje su i uspostavile protektorat UN (reč je suštinski bila o protektoratu NATO-a). Srbija uz pomoć Rusije može da zaustavi prijem Kosova u članstvo UN, ali će tako nešto u narednim godinama biti daleko teže nego što je to bio slučaj pre 17. februara.
Srbiji ostaje da se ne pomiri s postojećim stanjem. Ipak, pasivna politika pozivanja na formu i UN biće nesumnjivo u tišini napuštena. Pošto naša politika u proteklim decenijama nije bila ni dugoročna ni iskrena, izvesno je da ćemo težiti da ostvarimo neformalnu podelu pokrajine i kondominijum nad enklavama. Vreme će pokazati koliko je takvu politiku teško sprovoditi bez dugoročnog nacionalnog cilja i održivog programa. Naša država od 1990. nije pokušavala da reintegriše kosovsko društvo u svoj sastav. Osim pretvaranja Srba sa Kosova i Metohije u socijalnu kategoriju, a njihovih prvaka u doživotne vođe, mi nismo postigli mnogo u pokrajini. Jedino u čemu je zvanična Srbija zaista uspela jeste širenje velikih očekivanja i dubokog nezadovoljstva u sopstvenom narodu. Kriza na Kosovu, tokom osamdesetih godina prošlog veka, nije nastala samo kao posledica borbe Albanaca za otcepljenje, već naprotiv, pre svega zbog loše i nefunkcionalne autonomije pokrajine koja je gušila Srbiju kao državu. Braneći sličan sporazum koji nam je nametnut bombama, stari režim je pokušavao da sačuva privid časti, a demokratske vlade da prikriju sopstvene slabosti i nespremnost da započnu novu nacionalnu borbu. Deo vladajućih stranaka (DS i G17) nastojao je da prihvatanjem takve politike dovede do bilo kakvog rešenja, posle koga bi mantra o evropskim integracijama možda postala slušanija i prihvatljivija. Takva politika, definisana iz slabosti, nije mogla biti dugoročna, niti imati trajnog uspeha.
Naš narod je upravo zahvaljujući vlastoljubivoj i strančarskoj politici doveden u stanje frustracije i izveden na scenu apsurda. Zato je jedan od demonstranata 1999. nosio transparent na kome je bila napisana opasna dvosmislica: „Dole bombe!" Danas studenti demonstriraju sa verzijom stare zastave studentskih protesta („Beograd je svet" iz 1996), na kojoj piše „Kosmet je svet". Šta bi želeli da kažu jasno je posle kraćeg razmišljanja – za ispunjenje prve asocijacije nedostaje još samo da Kosmet priznaju i Ujedinjene nacije.
Čedomir Antić,
Napredni klub
[objavljeno: 25/02/2008]
