Izvor: Politika, 16.Okt.2011, 23:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Konačni obračun Berlina sa nacistima
Javno tužilaštvo preispituje nedela, ali i obustavljene ili nerealno blage presude protiv više od četiri hiljade ratnih zločinaca
Nemačko pravosuđe pokrenulo je najobimniju istragu protiv starih nacista, od Nirnberškog procesa, na ovamo. Javno tužilaštvo preispituje slučajeve (ne)dokazane krivice više od četiri hiljade bivših pripadnika specijalnih formacija Hitlerovih armija, pre svega esesovaca. Reč je, mahom, o poznatim slučajevima koji su bili predmet istrage, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ali su odloženi ad akta – zbog nedostatka dokaza.
Obustave procesa najčešće su bile podstaknute odustajanjem ključnih svedoka ili na osnovu nemački pedantnog, striktnog tumačenja zakona. Posle za tamošnje prilike neočekivane, u međuvremenu pravosnažne presude na osnovu indicija u procesu protiv „ukrajinskog koljača” Džona Demjančuka u Minhenu, stvoren je pravni presedan koji omogućava obnavljanje obustavljenih procesa. Naravno i pokretanje novih istraga.
Kasno okretanje nemačkih pravosudnih organa načelu (prihvatanja) indicija u procesima protiv zločinaca iz Drugog svetskog rata pozdravljeno je u lokalnoj štampi kao „finalni obračun sa dželatima rajha”. Tako mediji nazivaju „domaće” ratne zločince. U Nemačkoj se i danas prave bitne razlike između ratnih zločinaca i pripadnika, kaže se većine, koji su „časno služili otadžbini”, na ratištima širom sveta.
Konačni obračun, ipak, neće obuhvatiti više od osamdesetak bivših ratnih zločinaca. Prema raspoloživim podacima, u životu je tek oko dva odsto osumnjičenih.
„Dovoljno je ako se osudi i polovina njih, dakle četrdesetak”, smatra Efraim Zurof, direktor Centra „Simon Vizental”, koji istražuje nacističke zločine. „Svetu se upravo sada mora pokazati da odgovornost ne prestaje u vrhu komandnog lanca, da ni jedan ratni zločinac ne snosi manju krivicu od jednog Mengelea, Geringa, Himlera...”
Slično argumentuje Kurt Šrim, šef upravo formiranog, nemačkog istražnog tima. Njegovi argumenti, međutim, obrazlažu nemački interes. „Biće više nego dovoljno da izvedemo pred sud ta dva procenta od četiri hiljade zločinaca. Time bi se jasno pokazalo da je Nemačka savremena pravna država koja se ravna prema međunarodnim normama kada je o kažnjavanju ratnih zločinaca reč”.
Šrim istovremeno ističe da su mobilisane sve raspoložive snage.
„Vremena za odlaganje nema, kašnjenje nije predviđeno, uprkos činjenici da je obim ispitivanja prevazišao svaku do sada poznatu dimenziju”, kaže on, a svi slučajevi bi trebalo da budu obrađeni do kraja ove godine i prosleđeni nadležnim sudskim većima.
Efraim Zurof, direktor Centra „Simon Vizental”, drži fotografiju
Razlog za žurbu nemačkih istražitelja je razumljiv. Osumnjičeni za zločine su u dubokoj starosti. Nastoji se da se bar neki od starih nacista za života izvedu pred sud. Trka sa vremenom prisutna je i na suprotnoj strani. Svedoci zločina su, takođe, u dubokoj starosti.
„Pružićemo nemačkom pravosuđu dužnu pomoć u svakom pogledu, ne bi li se zločinci, najzad, izveli pred lice pravde”, kaže Ilan Stajnberg, potpredsednik Američkog udruženja (preživelih) žrtava Holokausta. „Svima je jasno da je ovo što je u Nemačkoj pokrenuto, poslednja šansa za finalni obračun sa počiniocima najvećeg zločina u istoriji čovečanstva!”
Nedela četiri hiljade nacističkih zločinaca biće stavljena na vagu nemačkog pravosuđa. Iza najavljenih procesa starim nacistima, međutim, skriva se i druga, za politički Berlin izvesno bitnija dimenzija osude i presude. Paralelno sa pokretanjem masovne istrage protiv ratnih zločinaca, pokrenut je i proces razotkrivanja „jučerašnjih” struktura u pravosuđu i policiji.
Oslobađajuće presude ili obustave procesa nisu uvek bile zasnovane na realnim okolnostima, zabeleženo je tim povodom u hamburškom nedeljniku „Špigl”: „Neretko su glavni akteri u dosadašnjim procesima doprinosili povoljnom ishodu procesa za osumnjičene, ili optužene. Nadležni istražitelji iz Savezne kriminalističke službe (otkrivanje ratnih zločina i zločinaca u Nemačkoj svrstani su u nadležnost kriminalne policije), istražne sudije, članovi sudskih veća... blagonaklono su gledali na okrvavljene ruke optuženih zločinaca”.
„Bilo je dovoljno uplašiti svedoke, ili ih na drugi način privoleti da ne daju ili da izmene prvobitnu izjavu pa da se proces protiv optuženih izjalovi”, zaključak Patrika Vagnera, profesora univerziteta Hale-Vitenberg, nemačkog istoričara koji se bavio ratnim zločinima.
Podgrevanje pravosudne mašinerije, kako to parafrazira nedeljnik „Cajt” ima svoj dublji smisao –i kada je o pomagačima reč. Navodno, u svim strukturama izvršne vlasti sedeli su ličnosti koje su i same „imale mrlje prošlosti na posleratnoj, beloj košulji”.
Nemački komentatori jednoglasno ocenjuju da su pokrenute akcije pravosuđa na dva nivoa – među ratnim zločincima i među onima koji su im pomogli da izbegnu zakonske sankcije – rezultat politike volje, naravno i potrebe. Za Nemačku je finalni obračun dokaz pred svetskom javnošću i pred samom sobom da je raskinula sve veze sa prošlošću.
Slično Srbiji u nedavnoj prošlosti, naime, Nemačku su senke prošlosti sprečavale da ostvari zacrtane političke naume. Koji su to naumi komentariše „Njujork tajms”: „Neraščišćeni računi iz prošlosti sputavaju Nemačku u ostvarenju za nju bitnih političkih ciljeva. Da bi Berlin imao moralnu težinu, kao evropski lider i kao kandidat za stalno članstvo u Savetu bezbednosti UN, mora dokazati na sopstvenom primeru da je konačno pobedio aveti nacizma”.
Miloš Kazimirović
objavljeno: 17.10.2011.
