Izvor: Politika, 04.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Konačna pobeda Janukoviča
Sve spremno za stvaranje koalicija. – Prvo zasedanje parlamenta u roku od mesec dana po objavljivanju zvaničnih rezultata. – Vlada za tri meseca
Pobednik vanrednih parlamentarnih izbora u Ukrajini je Partija regiona Viktora Janukoviča, saopštila je juče Centralna izborna komisija. Prema rezultatima dobijenim nakon obrade svih glasačkih listića, pobedniku je pripalo 7.966.039 glasova (34,31 odsto). Za drugoplasirani Blok Julije Timošenko je glasalo 7.142.374 birača >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << (30,76), za blok Naša Ukrajina–Narodna samoodbrana 3.293.239 (14,18), za Komunističku partiju Ukrajine 1.250.327 (5,38) i za Blok Litvina 920.812 (3,96) procenata Ukrajinaca. Socijalistička partija je došla nadomak neophodnog cenzusa od tri odsto koji obezbeđuje mesto u Vrhovnoj radi, ali ga nije prešla. Osvojili su svega 2,86 procenata glasova. Njima su odmah uz bok i oni koji su glasali "protiv svih", a takvih je 2,73 odsto. Ukupno je glasalo 24.179.329 punoletnih Ukrajinaca. Ovo je za nekih milion i osamsto hiljada manje nego prošle godine, što, takođe, nije nebitan podatak.
Gledano iz parlamentarnih klupa, to bi značilo da Partija regiona može da računa na 173 mesta, BJT – 157, NU–NS – 73, KPU – 27 i Blok Litvina na 20 mesta. Ukupno 450. Očigledno, ono što predstoji jeste stvaranje koalicija, pre svega one većinske koja bi trebalo da ponudi mandatara i formira Kabinet ministara, kako se zvanično zove ukrajinska vlada. Prvo zasedanje parlamenta, prema ukrajinskom ustavu, mora da bude održano najduže mesec dana po objavljivanju zvaničnih rezultata, dva meseca ostaje za formiranje koalicija, a tri meseca za obrazovanje vlade.
Ali do tih zvaničnih rezultata put je trnovit. Iako je CIK najavio da bi u roku od dve nedelje mogao izdati konačan i zvaničan sud o izborima, partije već najavljuju pravu lavinu protesta, pa čak i sudskih tužbi ne bi li dokazale da su, tu i tamo, zakinute za poneki procenat – što bi moglo da utiče i na njihovu poziciju u parlamentu ili van njega.
A koliko će sve trajati i kakvi su sve dogovori mogući, nije lako reći. Setimo se, posle redovnih izbora, održanih 26. marta prošle godine, koalicione igrarije toliko dugo su trajale da je pretila opasnost da ceo posao bude uzaludan i da se od građana ponovo zatraži konačan sud. Kako god bilo, nijedna partija ni ovaj put nema većinu od 300 mesta koja bi joj omogućila da direktno utiče na donošenje ustavnih zakona.
Dogovori su neizbežni, a u njima postoji više varijanti. Prva, u kojoj je glavni igrač Janukovič, pretpostavlja zajedništvo Partije regiona, KP Ukrajine i Bloka Litvina. Smetnji za stvaranje ovakve koalicije praktično i nema. Uostalom, PR i KPU su i do sada učestvovali zajednički u vlasti, a i Blok Litvina se u takvu kombinaciju sasvim lepo uklapa (neki od finansijera ove partije su bivši članovi PR). U datoj situaciji u politici zemlje bi se malo šta izmenilo, ali bi se zato intenzivirao sukob na relaciji Janukovič–Juščenko koji bi, najverovatnije, bio razrešen tek ponovnim ogledanjem pomenute dvojice na predsedničkim izborima 2010, a možda i ranije.
U slučaju da "narandžasti" (Blok Julije Timošenko i NU–NS) uspeju da na svoju stranu privole "litvinovce", najverovatniji kandidat za premijera bila bi Timošenkova. Upravo tu i leži problem. Njeni odnosi sa Juščenkom su stalno na granici nesaglasnosti. "Narandžasta princeza" sigurno ne bi sebi dozvolila da u novom rasporedu snaga igra podređenu ulogu (a i zašto bi?). Mada uporno tvrdi da je interesuje samo uloga predsednika vlade, a ne i države, stvari nisu baš tako čiste. Njoj je vlast jednako mila kao i drugima, pa možda i više – iz poslovnih razloga. Sve što mora da uradi (a može) jeste to da ne dozvoli promenu ustava kojim bi se šefu države vratila izuzetno široka ovlašćenja kakva je, svojevremeno, imao Leonid Kučma.
Tako tvrd stav, međutim, sa sobom nosi opasnost od izlaska Juščenka iz koalicije, čime se cela struktura ruši i Timošenkova se ponovo vraća u opoziciju. Drugim rečima, u njenim rukama su izuzetno jaki aduti. Treba ih samo vešto odigrati. I, što takođe nije nevažno, Timošenkova među običnim Ukrajincima ima daleko veću podršku od sadašnjeg predsednika, tako da je teško verovati da bi se oglušila o "poziv naroda" da, kada za to dođe vreme, preuzme i kormilo države.
Objektivno, vladavina Timošenkove donela bi i najveću promenu Ukrajini, ali, moguće, i najviše problema. "Narandžasta princeza" ne krije da bi se kao premijer obrušila na Janukoviča i njegove partnere i tražila temeljnu reprivatizaciju ekonomskih dobara zemlje. Jer borba između ovo dvoje je, u stvari, borba između gigantskih biznis klanova koji kontrolišu kompletnu ukrajinsku privredu. Moguće je očekivati i nove nesporazume sa Rusijom povodom isporuka i transporta gasa (iz "Gasproma" već najavljuju mogućnost zavrtanja slavina i traže što skorije vraćanje duga od 1,3 milijarde dolara), što bi se dramatično odrazilo na baznu industriju koja je uglavnom koncentrisana u onim delovima Ukrajine koje kontroliše Janukovič.
U takvim okolnostima ne treba isključiti ni varijantu potpisivanja novog pakta između Juščenka i Janukoviča uz učešće, neizbežnog, Litvina. Sam Juščenko ne isključuje ovakvu mogućnost i već je na razne strane uputio signal da je spreman na široku koaliciju, dok se Juliji Timošenko već i od same pomisli na ponovnu saradnju dva Viktora diže kosa na glavi. U tom slučaju, kako navode pojedini ukrajinski analitičari, Janukovič bi verovatno morao da se obaveže da neće biti premijer u novoj vladi, da se neće kandidovati na predsedničkim izborima (2010), i da će podržati zahteve šefa države da mu se vrate već pomenuta široka ovlašćenja.
Na prvi pogled ispada da lider "regionala" ne dobija ništa, ali stvari su sasvim obrnute. Ostao bi u vlasti i mogao bi da kontroliše sve eventualne "napade" na interese koje zastupa, a pre svega pokušaje reprivatizacije koje tako gromoglasno najavljuje Timošenkova. Uzgred, ovakva kombinacija lako bi mogla da dovede do raspada i samog Bloka NU–NS, čime bi sve prethodno izvedene računice bile dovedene u pitanje.
U suštini, sve je na tankoj ivici. Ko god da bude opozicija imaće dovoljno snage da deputatskim manipulacijama, poput veštačkog nedostatka kvoruma ili slično, utiče na donošenje strateških zakona. Dakle, situacija prilično slična onoj koja je i srušila peti saziv Vrhovne rade. A onda bi usledili novi izbori, novo trošenje para. I zemlja bi verovatno još više tonula u političku podeljenost koja ja i sada toliko vidljiva – i koja već daje negativne rezultate.
Slobodan Samardžija
[objavljeno: 04.10.2007.]
