Izvor: Politika, 14.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Komšiluk ispred lidera
Dok govore da im se država "kreće u pogrešnom pravcu", Amerikanci pričaju i da su mahom zadovoljni svojim i životom u svom neposrednom okruženju
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, oktobra - "Stani Buše, ideali nam se ruše", slogan je kojim bi se mogla izraziti svakojaka nezadovoljstva ovdašnjih građana, izrečena poznanicima, anketarima, u protestnim šetnjama, antiratnim demonstracijama. I kad mu se desi da prihvati bar delimično neke zahteve >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << uznemirene javnosti, šef Bele kuće ne može da umakne kritici - njegovi sledbenici mu pridikuju "što popušta galamdžijama" i "odstupa sa zacrtanog kursa".
Nije lako ni predsedniku s narodom, ni narodu s njim, reklo bi se. Ali to ne znači da su obe te strane lišene zadovoljstva, tačnije - samozadovoljstva. Buš, tako, ističe da se "rukovodi principima, a ne rezultatima anketa od kojih će, kao i od raznih vesti, mnogo povoljniji po njega biti sud povesti", a građani se često diče onim što su postigli "svojim rukama", uvereni da su njihove životne storije vrednije od tekuće političke istorije.
Kao ostrvo...
Istraživanja su, nedavno, potvrdila da Amerikanci u znatno povoljnijem svetlu vide sebe, svoju perspektivu i neposredno okruženje nego kurs državnog vrha. Bar dve trećine je negativno ocenilo učinak i republikanskog predsednika i Kongresa s demokratskom većinom, a Galup je zabeležio i da dve trećine građana smatra da se "SAD kreću u pogrešnom pravcu". Istovremeno, anketa Haris interaktiva je obelodanila da je čak 94 procenta ispitanika reklo da je "zadovoljno sopstvenim životom", dok je 64 odsto izrazilo i veru da će im biti "još bolje" u sledećih pet godina.
Proizlazi da u zemlji koju lideri vode u pogrešnom pravcu većina građana može da ide u za sebe podesnom pravcu. Da li to znači da se mase koriste zastranjivanjima elite, ili da se život toliko odvojio od politike da ga se ona bitno i ne tiče, ili...
Analitičar visokotiražnog "Ju-Es-Ej tudeja" smatra da se radi o olakom verovanju da "svako sebi može da obezbedi život na ostrvu optimizma, sreće i napretka dok ostatak nacije srlja u katastrofu i propast". Takvu "bizarnost" on dobrim delom pripisuje dejstvu televizije koja svakodnevno "bombarduje" publiku zastrašujućim izveštajima, kao i nastupima političara koji u međusobnim duelima "preuveličavaju" opasnosti po opšte interese.
Doista, ovde kao da nema dana bez uključivanja nekog lokalnog ili nacionalnog alarma, s povodima koji mogu da se već u sledećem trenutku pokažu prilično beznačajnim. Lični doživljaj svakodnevice drastično odudara od medijski i funkcionerski dramatizujuće usredsređenih detalja, misli komentator.
Navodi i podatke iz ankete televizije En-Bi-Si i lista "Vol strit džornal" koji svedoče da, unutar ove zemlje koja važi za glavnog globalizatora, građani više veruju u "malo i bliže" nego u "veliko i dalje". Pa tako, "visok stepen poverenja" osećaju više (54:11 odsto) prema "maloj privredi" nego prema "velikim korporacijama", kao i prema lokalnim vlastima nego prema nacionalnim (34:16).
Drugim rečima, prijatniji im je komšiluk od onoga što do njih dopire iz centara političke i poslovne moći. Deo razloga za navedene raskole, proističe iz činjenice da Amerikanci mnogo revnosnije probiraju mesta življenja nego što glasaju za šefa države. Odziv na predsedničkim izborima im se kreće oko 50 odsto, po čemu su svrstani tek na 139. mesto među 172 nacije koje je proučavao švedski Međunarodni institut za demokratiju i saradnju u izborima.
Izgleda da su se "istrošili" u svakodnevnim glasanjima o svemu i svačemu, sluti hroničar "Vašington posta". Svakog dana, podseća, Amerikanci strasno učestvuju u stotinama anketa i odazivaju se pozivima na elektronska izjašnjavanje koja su često u stilu "trla baba lan da joj prođe dan", na primer - da li volite crveni karmin. Glasa se - i o stvarima koje su u isključivoj nadležnosti suda: da li ipak treba odobriti zakonski spornoj estradnoj zvezdi Britni Spirs da deca žive s njom, da li je po mnogo čemu sporni a nekad slavni sportista O Džej Simpson zaista kriv za pljačku za koju je optužen...
Zabava i odgovornost
Aktivizam se, pri tom, uz olakšavajuće posredstvo Interneta, prebacuje od odgovornosti ka opuštenosti. Za "Američkog idola" glasalo je poslednji put 580 miliona, a za šefa države 122 miliona duša.
Da li iz svega toga proizlazi da je paralelni poredak postao značajniji nego zvanični? Da je razonoda dragocenija za opšte dobro od vladavine?
Blago narodu koji ima važnija i preča posla od politike, odavno govore sociolozi. Ali, upozoravaju istraživači novih fenomena - ravnodušnost prema politici i razočaranost u način vršenja vlasti ne bi smeli da dovedu do banalizacije opredeljivanja, koja je već uzela maha. I koja preti da od izbora, temelja demokratije, načini - nadmetanje u zabavi gde niko, ni birači ni izabrani, neće snositi odgovornost za svoje postupke.
Momčilo Pantelić
[objavljeno: 14.10.2007.]
