Izvor: RTS, 09.Mar.2014, 08:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Komplikacija zvana Krim
Od završetka Hladnog rata nekad, do krimske krize danas, Rusija se polako pretvarala u branitelja principa legaliteta. Zapad je, međutim, sve više klizao u kreativna rešenja, ad-hok modele i za priliku skrojena odela. Da li je princip legaliteta postao korset u kome se zapadne politike guše?
Moskva bi htela da razgovara o nizu događaja koji su doveli do krimske krize, dok bi Brisel i Vašington diskutovali isključivo o krimskoj krizi. Za Rusiju, Krim je procesualna posledica, >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << za Zapad izolovani čin, kasni izdanak hladnoratovske "Pax-Sovietica" doktrine.
Sve u svemu, "vrlo komplikovana situacija", kako je izjavio kineski šef države i partije Si Đinping, pre nego što se kineski oprezno stavio na rusku stranu u opštoj međunarodnoj razmeni političkih i pravnih argumenata.
Opšti sud javnosti evropskih zemalja je manje-više jedinstven - Rusija se nije promenila, svejedno kako se zove i u koje državne forme se oblači, njen imperijalni refleks ostaje nepromenljiv. Ukratko, Rusiji se ne može verovati.
Na te optužbe otvaraju se dve moguće interpretacije, obe sa uporištem u realnoj slici sveta poslednje dve i po decenije: Prvo, da se Rusija i te kako promenila, i drugo, Rusija je ostala skoro ista, ali se Zapad toliko promenio da više niti prepoznaje, niti razume sam sebe.
Za ovu priliku, ta bi se linija nabeđenih, umišljenih, odglumljenih ili stvarnih promena s obe strane ilustrovala na pojmovima kao što su stav prema legalnosti, osećaj pripadništva i doživljaj moralne superiornosti.
Svakako da se odnos Rusije i Zapada može operacionalizovati i kroz bezbroj drugih elemenata - oni o kojima je ovde reč su samo jedan mogući, ali zato relevantni presek.
Da li se Zapad muči u kavezu legaliteta?
Nedavna Putinova pres-konferencija u Kremlju otkrila je jednu za "bivšu" Moskvu neverovatnu stvar - "novoj" Moskvi je fanatično stalo do toga da sve što radi bude čvrsto uhvaćeno u okviru pozitivnog prava, kako nacionalnog, tako i internacionalnog.
Može se argumentovati da ruski pravni sistem nije savršen, ili da je internacionalno pravo ionako samo labavi sistem ideja vodilja bez jasnih sankcija. Kvalitet prava ovog puta ostavljamo po strani, dovoljno je da je pozitivno.
Ono što upada u oči je da se od završetka Hladnog rata nekad, do krimske krize danas, Rusija polako, ali konsekventno pretvarala u branitelja principa legaliteta, dok je Zapad sve više klizao u kreativna rešenja, ad-hok modele i za priliku skrojena odela.
Da li je to dovoljno da bi se reklo kako se zapadne političke zajednice sve više muče sa ograničenjima koja im nameće princip legalnosti, onaj isti princip koji su one same izmislile, kroz stotine godina formirale i pretvorile u oruđe naizgled neograničenog prosperiteta svojih društava?
Da li je princip legaliteta, pre svega na međunarodnoj bini, postao korset u kome se zapadne politike guše? I da li se guše zato što imaju osećaj da ih je taj princip doveo dovde gde sad jesu, ali ih ne vodi dalje?
Da li se Zapad može dalje razvijati samo ako uvede kreativniji pristup legalitetu, barem na širem planu? Ako sa stava "pravo rađa pravo" pređe na "prilika rađa i ubija pravo"?
Na primer, koliko je legalnosti u datoj situaciji: Delegacija Evropske unije krajem februara potpisuje sporazum sa ukrajinskim predsednikom Janukovičem - dva dana nakon toga on je silom zbačen sa vlasti - nedefinisane snage "pobunjenika" posle tog prevrata stoje ispred kijevskog parlamenta i "nadgledaju" rad "revolucionarnog# predstavničkog tela - dok ono u prvom aktu ukida ravnopravnost ruskog jezika u krajevima sa značajnijom ruskom manjinom.
Na sve to, involvirani političari EU ili dostojanstveno ćute, ili se poverljivo žale jedni drugima, zaboravljajući da žive u prisluškivanom svetu bez tajni - ako ih ne izdaju Amerikanci, izdaće ih Rusi, ili neki manji igrač dobrog sluha. Na kraju krajeva, živimo u izdajničkim vremenima.
Zaključak: Posle brojnih međunarodno-pravno neosiguranih intervencija zadnjih decenija, Zapad sve više ima teškoća da igra u skladu s principom legaliteta, koji polako prelazi u baštinu Istoka.
Ko gde pripada?
Putinova pres-konferencija otkriva još jedan momenat - Njemu nije svejedno šta će se o njemu govoriti u evropskom, donekle i američkom medijskom i političkom prostoru. Ne samo u smislu ekonomske koristi, trgovinskih veza i finansijske povezanosti; Putinova Rusija je i emotivno okrenuta ka Zapadu.
I više od toga, Rusija je danas i sama deo Zapada u meri u kojoj je to bila do 1917, u svakom slučaju njen evropski, Evropljani bi rekli "relevantiji" deo to jeste.
Kad Putin govori o vodećim političarima Zapada i kaže otprilike "...Ja njih ne razumem, pa mi smo, za razliku od Kijeva, sve napravili poštujući legalitet", onda se u toj izjavi mešaju sve suprotstavljene emocije Putinove Rusije.
S jedne strane, službena Moskva je ponosna, jer je konačno naučila da igra po zapadnim pravilima, s druge strane zbunjena, jer sam Zapad više ne igra po zapadnim pravilima.
Da se razumemo - Ovde se ne tvrdi da je Putin dobre ili pitome naravi, a da su Merkel, Štajnmajer, Kameron ili Obama nezajažljive prirode zapadnog političkog modela. Poenta je samo u tome koliko svi oni zajedno fukcionišu kao predvidljivi fer igrači u pokeru moći današnjih globalnih konstelacija. Ovde se govori o realnom svetu, a ne o najboljem mogućem.
U tom realnom svetu, Krim se i inače odlikovao lomljivim pravnim statusom, centralna vlada u Kijevu ga je neobazrivo slomila do kraja, Moskva je u nastavku definisala situaciju kao pravni vakum i krenula u rekonstrukciju legaliteta od pre Hruščova.
Takođe, u tom realnom svetu, Rusija nije neosetljiva na to kako se doživljava na Zapadu. Ona želi "da pripada". Kao što neke kulture govore o "izlasku na more", ruska kultura (još više njene elite) se uvek vrtela oko "izlaska u Evropu".
Ali "izlazak u Evropu" je samo izraz simboličke geografije, on se ne može poistovetiti sa "ulaskom u Evropu" kao geostrateškom kategorijom.
Zaključak: I pored toga što poseduje distinktivnu političku kulturu, Rusija sebe na dugi rok vidi sa Zapadom. Istovremeno, Zapad sve naglašenije definiše svoj višeslojni identitet kroz distanciranje prema Rusiji.
Ko je bolji?
Šta je Evropa mislila - da će Ukrajinu kroz ugovor o pridruživanju politički vezati za sebe, dok bi je Rusija finansijski i ekonomski održavala na životu? Ovo pitanje se povremeno pojavljuje u evropskoj štampi, uglavnom bez odgovora.
Evropa kontroliše, Rusija plaća. To i nije tako cinično kako na prvi pogled izgleda. Ako je Rusija ionako pridruženi član Zapada, ako smo svi jedna velika porodica, onda nije ni važno ko koga izdržava, kad se ionako svi međusobno kontrolišu!
Takva raspodela uloga na ruskog "hranitelja" i evropskog "upravitelja" nosila je nažalost sa sobom i ugrađen sistem hijerarhijskog vrednovanja:
Na vrhu otmeni i sofisticirani upravitelji, ispod njih grubi ruski liferanti, a na dnu bankrotirani Ukrajinci. Moskva je očito bila spremna da razgovara o svemu izgovorenom, ali je sve ono neizgovoreno refleksno shvatila kao šamar.
U načinu na koji je EU još od prošle jeseni pristupala Ukrajini i posle vodila menadžment krize vidljiva je ta emotivna komponenta da se Rusima "pokaže gde im je mesto".
"Pokušaj da se zemlje kao što je Ukrajina izvedu iz sfere ruskog uticaja i vežu za Zapad je naivan", rekao je Hans Verner Zin, poznati nemački ekonomski teoretičar, direktor minhenskog IFO Instituta.
Sankcije protiv Rusije? Nikako, kaže Zin, Nemačka sebi ne može dopustiti takav luksuz - čak 40 odsto nemačkog uvoza prirodnog gasa dolazi iz ruskih izvora.
Čak 52 odsto ukupnog EU izvoza odlazi za Rusiju - tačno polovina ukupnog ruskog importa pokrivena je robom i uslugama iz Unije. Niko ne može kazniti, a da i sam ne zaplače.
Zaključak: Evropa je sklona da skuplja trofeje koji joj ne trebaju. Rusija je to radila nekad, sada više ne - to je skup hobi.
