Izvor: Blic, 17.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko štiti građane?
Pre neku noć bahati gosti su se pred kafićem u Ulici Strahinjića Bana u Beogradu opraštali jedni od drugih alarmima. Pazite dobro! Ne sirenama, koje su i same dovoljne da u ranim jutarnjim časovima rastroje od buke već ošamućene stanare, već alarmima. Bezobzirni i ostrvljeni nasilnici svakako ne bi išli tako daleko kada bi znali da će biti kažneni. Pošto im takva opasnost ne preti, zašto bi se uzdržavali?
Pitate se, naravno, zbog čega stanari ne zovu policiju. Naravno da >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << zovu. Ne samo tim povodom, već u mnogim sličnim prilikama ranije. Pa, da li je od toga bilo neke vajde? Nikakve. Delegacijama stanara ili pojedincima koji su lično tražili zaštitu od policije i od gradskih i opštinskih vlasti, izričito je čak stavljeno do znanja da su u tom domenu mogućnosti i prava kako policije tako i inspekcijskih službi vrlo skučene i ograničene. Da, drugim rečima, ništa ne mogu.
Građani su, kako iz toga proizilazi, prepušteni sami sebi. Sve one kojima se pojam građana čini previše apstraktnim, podsetićemo da on uključuje bebe i predškolsku decu, đake, radnike i službenike i, najzad, stare, bolesne i nemoćne kojima se oduzima san, čime je ugroženo i samo njihovo zdravlje i u krajnjoj liniji život. Da ne bi bilo nesporazuma, niko nema ništa protiv onih kafića koji poštuju red i radno vreme. Nije prema tome reč o izvoljevanju mrzovoljnih penzionera već i doslovno o pravu na opstanak.
Kako tada vlasti mogu da kažu kako su nemoćne? Ako postoje zakoni, zbog čega ih ne primenjuju? Ako ne postoje, zbog čega ih ne usvajaju? Da li nam time poručuju da se sami branimo? Da se kao na divljem zapadu naoružamo. Čemu tada služe vlasti? Lepo je od njih što brinu o Kosovu. Ali, šta ćemo sa ugroženim žiteljima glavnoga grada? Imaju li i oni prava na život?
