Izvor: Politika, 03.Feb.2015, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko još pamti Jazide
Mistična sekta je poslužila kao povod za novo američko bombardovanje Iraka
Pet meseci pošto je njihovo zarobljavanje upotrebljeno kao jedno od opravdanja za američko bombardovanje Iraka, pripadnici Islamske države neočekivano su oslobodili blizu 400 pripadnika jazidske sekte, mahom starijih i bolesnih.
Dok se nagađa da li se radi o dogovoru islamista sa zvaničnicima regionalne vlade Kurdistana, koja autonomno upravlja Kurdima na severoistokom Iraka, oslobođeni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su ponudili prva svedočanstva života na teritoriji kalifata proglašenog u junu kada je Islamska država (ID) zauzela drugi najveći irački grad Mosul i krenula u spektakularna osvajanja.
Mesec dana kasnije, ID je nastavio munjevito napredovanje potiskujući Kurde, a desetine hiljada hrišćana i pripadnika jazidske sekte poslao u izbeglištvo. Uzalud je u Vatikanu papa Franjo osuđivao progon hrišćana u oblastima rođenja njihove vere, dok je generalni sekretar UN Ban Ki Mun izjavljivao da bi akcije ID mogle da predstavljaju zločine protiv čovečnosti.
Mosul, srce Mesopotamije, raskrsnica trgovine i kultura, grad u kome je grob biblijskog i kuranskog proroka Jone prvi put je posle 16 vekovaostao gotovo bez hrišćana. Ostao je i bez džamije u kojoj se nalazio prorokovgrob jer ID osuđuje podizanje grobova.
Među izbeglicama koje su spas od islamista pokušale da nađu u kurdistanskom gorju, u planinama blizu grada Sindžar, bilo je i oko 40.000 Jazida. Izveštavalo se da im preti „genocid” ukoliko neko ne preduzme akciju njihovog spasavanja. Zvaničnici Bagdada tvrdili su da je tokom ofanzive islamista ubijeno najmanje 500 Jazida, a da su neki sahranjeni – živi.
Žene Jazida su, tvrdilo se, džihadistima postale ratni plen. Ured Visokogkomesara UN za ljudska prava kasnije će potvrditi da su islamisti pored Mosula otvorili neku vrstu prodavnice u kojoj su se kao najobičnija roba, uzcenkanje, prodavale žene i devojke.
Oslobođeni svedoče da su islamisti odmah odvojili mlađe muškarce, devojke i žene, da su ih odveli za Siriju i da je njihova sudbina nepoznata.
Jazidi, grupacija etničkih Kurda jedinstvene veroispovesti, i danas su enigma okružena misterijama i stereotipima. Ovo kastinsko društvo rasuto je po Iraku, Iranu, Siriji i Turskoj i ne broji više od 600.000 ljudi. Njihova vera temelji se na zoroastrizmu, monoteističkoj religiji nastaloj u Persiji pre 1.500 godina. S vremenom su u verovanje uključili aspekte judaizma i hrišćanstva, ali mnogo toga je i danas misterija jer je onima koji nisu Jazidi nemoguće da prime njihovu religiju, dok vernici strogo čuvaju detalje svojih rituala. Zna se da klanjaju tri puta dnevno, uvek okrenuti ka suncu.
Veruju u jednog boga i u sedam anđela, od kojih je najvažniji Malek taus, anđeo Paun. Kako hrišćanstvo i islam uče da je anđeo Paun pali anđeo, ili đavo, zato što je odbio da se pokloni Adamu, neki smatraju da su Jazidi „vernici đavola”, a ne pripadnici naroda knjige, bilo kao hrišćani bilo kao muslimani.
Islamska država Iraka, prethodnik ID, još 2007. je izdala fatvu, versko mišljenje, da Jazidima, kao i hrišćanima, treba ponuditi: prelazak u islam, plaćanje poreza ID, ili smrt. Više od 70.000 tada je pobeglo iz Iraka ka Siriji ili Dohuku, Irbilu i drugim delovima iračkog severa.
Amerikanci su pritisli alarm, ali spasavanje Jazida delovalo je nekako cinično. Humanitarna pomoć zemlji koju su uništili. Kao kada bi danas poslali tople obroke stanovnicima Hirošime i Nagasakija. Kada su američke specijalne snage stigle na vrh Sindžara, shvatili su da su deo Jazida već spasle kurdske milicije, dok su ostali i ranije živeli na tom području. Tek polovina od oko 5.000 zatečenih Jazida bile su izbeglice.
Humanitarna akcija, koliko god opravdana, ipak je u konačnom saldu delovala kao zakasneli pokušaj iskupljenja za ono što je Bušova administracija učinila milionima Iračana. Planina koja je po lokalnoj legendi konačna destinacija Nojeve barke postala je i grobnica naracije o „genocidu”. Zapadni mediji više nisu bili zainteresovani za priču koja je poslužila kao povod za vojnu intervenciju.
Odluka o humanitarnoj intervenciji imala je još jednu dimenziju: religioznu. Vašington se suočio sa opasnošću da se potvrde stara bliskoistočna strahovanja po kojima se američka spoljna politika formuliše na osnovu nepisane naklonosti ka određenim grupama i sektama – posebno hrišćanima, a da je neprijateljska prema drugima – muslimanima uopšte, sunitima posebno.
Takva tumačenja, zasnovana na američkoj naklonosti prema Izraelu u sukobu sa Palestincima, intervencijama po Avganistanu, Iraku, Somaliji ili Jemenu, sada su aktuelizovana. Irački suniti govore o „krastaško-safavidsko-cionističkoj zaveri”, podrazumevajući Zapad, Iran i Izrael.
Jasno je da kreatorima američke politike Jazidi malo ili išta znače. Nisu ni od kakve koristi interesima SAD. Ali, u jednom trenutku postali su važni. Zašto se, u tom kontekstu, nije izveštavalo o manjinskim grupama po Siriji, koje su bile žrtve podjednako brutalnog terora ID? Šta je bilo sa masakrima po Alepu ili opsadom Jarmuka? Nestankom čitavih sela koja su pripadala „pogrešnim” verama ili sektama? Nije, jer su stravične zločine počinili pripadnici formacija koje su, barem nominalno, pripadale frontu za obaranje Bašara el Asada.
Biće da je lobistima vojne intervencije bio potreban argument koji Barak Obama nije mogao da odbije: Jazidi. O njima je skrojena priča o „genocidu” koja se pre pet meseci brzo širila svetom, ali istom brzinom nestala sa medijskih radara kada je odradila svoj posao.
Boško Jakšić
objavljeno: 03.02.2015.
