Izvor: Politika, 21.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ko je prvi u Aziji
Kad osuđuju Koizumija zbog nekritičnog odnosa prema prošlosti, Kinezi veruju da se u azijskoj ravnoteži snaga ne smeju olako vređati osećanja ravnopravnog partnera
Kad god japanski premijer Koizumi poseti hram Jasukuni, gde se čuva uspomena na dva i po miliona u ratu palih Japanaca, a među njima i uspomena na ratne zločince koji su ostavili krvave tragove u Kini, Peking to doživi kao svesno i namerno "vređanje osećanja kineskog naroda". Slično reaguje i Seul. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Koizumi je sada, šesti put otkako je premijer, posetio taj hram – i to 15. avgusta, na dan poraza Japana u Drugom svetskom ratu pre 61 godine – u čemu su i Kinezi i Korejci videli drsku provokaciju. Kineski ministar spoljnih poslova Li Džaosing ozlojeđeno je rekao japanskom ambasadoru u Pekingu da je Koizumijev potez "izazov međunarodnoj pravdi" i "gaženje po savesti čovečanstva".
Koizumi, koji u septembru napušta položaj premijera i položaj predsednika vladajuće Liberalno-demokratske parije, prkosno je ocenio reagovanje Pekinga i Seula kao "nezrelo". Kinezima je, izgleda, važnije to što više od polovine Japanaca ne odobrava premijerov gest. Iako su politički odnosi između dve zemlje u zastoju više od godinu dana – i nalaze se, po mnogim ocenama, na najnižem nivou u poslednje tri decenije – Peking je davno prestao da računa sa Koizumijem. Premijer Ven Đijabao je još prošlog decembra odbio da se redovno sastaje sa svojim japanskim kolegom dok se ne promene "atmosfera i uslovi".
Partneri i rivali
I dok se na tu promenu čeka, na obe strane se analizira šta se u međuvremenu desilo i zašto se desilo. Od aprila prošle godine, kad je u Kini – takođe povodom Koizumijeve posete hramu Jasukuniju – buknulo antijapansko, a u Japanu antikinesko, raspoloženje, obe vlade su uložile napore da atmosferu drže pod kontrolom i da spreče negativno dejstvo politike na privredu.
A u toj oblasti bi imalo šta da se pokvari. Kina je, pretekavši Ameriku, postala prvi trgovinski partner Japana. Japan je glavni strani investitor u Kini i takođe glavni, uporedo sa SAD i EU, trgovinski partner Kine. Robna razmena između dve zemlje dosegla je vrednost od 230 milijardi dolara. U Kini radi 30.000 japanskih kompanija koje zapošljavaju 9,2 miliona ljudi. U Japanu Kinezi uveliko kupuju japanske firme, preuzimajući, sa modernom tehnologijom, i vrhunske stručnjake.
Saradnja je zasnovana na strateškoj komplementarnosti privreda. Računa se sa "uzajamnim srastanjem interesa" i zajedničkim doprinosom razvoju cele Azije, na čemu je MMF već odao priznanje obema zemljama. Orijentacija na duži rok vidi se po pripremama ljudskog potencijala. U Kini radi ili studira sto hiljada mladih Japanaca. A dve trećine stranih studenata u Japanu – preko 80.000 – čine Kinezi.
Međutim, dve sile su, sa ekspanzijom kineske spoljne trgovine, postale najpre ekonomski rivali, a potom istovremeno i partneri i takmaci u borbi za politički uticaj, posebno u Aziji. Otkako su ušle u nadmetanje za interesne sfere, drugi, posebno zemlje ASEAN-a, postavljaju otvoreno pitanje koja je od njih dve važnija za sve i koja je prva u Aziji – Japan, zahvaćen dugogodišnjom krizom, ili Kina u brzom usponu. Po mnogima, Kina je već umanjila višedecenijski primat Japana.
Ovu novu azijsku konstelaciju zanimljivo tumači Nakagava Hidenao, istaknuti funkcioner Koizumijeve Liberalno-demokratske partije i poznavalac međunarodnih odnosa. Kina i Japan, kaže on, postali su "sile podjednake težine, u okviru koji ranije nije bio viđen u Aziji". Pošto su u novu situaciju ušli psihološki i strateški nespremni, među njima neminovno dolazi do trvenja.
Nasleđeno nepoverenje
Drugi tome dodaju: kad osuđuju Koizumija zbog nekritičnog odnosa prema japanskoj prošlosti, Kinezi se sećaju vremena svog velikog poniženja, pa posredno poručuju da se u novoj azijskoj ravnoteži snaga ne smeju olako vređati osećanja ravnopravnog partnera. Evokacija prošlosti, sa poniženom Kinom, može otuda da postane emotivni, istorijski i podsvesni induktor sukobljavanja.
U praksi, trvenje je zapravo odraz nasleđenog nepoverenja. Japan je zabrinut zbog modernizacije oružanih snaga Kine. Kina je zabrinuta što je za Koizumijevog mandata Japan krenuo u reviziju svog pacifističkog posleratnog ustava. Povodom nedavnog objavljivanja japanske "bele knjige" o odbrani, u kojoj se govori o "vojnoj opasnosti" iz Kine, Peking kaže da kineski vojni budžet (30,2 milijarde dolara) čini tek dve trećine vojnog budžeta Japana (45,4 milijardi).
Zbog neizgrađenog, a u međuvremenu poljuljanog, političkog poverenja – koje sada može da dovede do zastoja u bilateralnoj privrednoj saradnji (jer jednu oblast ne može dugo da prožima toplota, a drugu ledena hladnoća) – dve sile različito gledaju i na "srastanje uzajamnih interesa" u mogućnoj zajedničkoj ekonomskoj strategiji u Aziji.
Kina je za stvaranje azijske ekonomske zajednice, po ugledu na Evropsku ekonomsku zajednicu, jer regionalnu integraciju pretpostavlja američkom vidu globalizacije. U tom smislu Kina i Japan bi u Aziji mogli da odigraju uloge kakve su u Evropi igrale Francuska i Nemačka.
Japanci, pak, procenjuju da takva zajednica ne bi bila zasnovana na istom sistemu zajedničkih, pogotovo demokratskih, vrednosti, kakve je imala Evropa, pa predlažu širu ekonomsku integraciju – Japana, Kine i Južne Koreje sa zemljama ASEAN-a, Indijom, Australijom i Novim Zelandom – koja bi heterogenost kompenzovala jakim osloncem na Ameriku. Japan bi, u tom slučaju, imao sa SAD "specijalne odnose" kakve u Evropi ima Britanija.
Svaka od sila, međutim, smatra da je plan one druge nerealan. A u zajedničkoj igri strpljenja obe veruju da je ona druga dužna da prva napravi politički ustupak.
Dragoslav Rančić
[objavljeno: 21.08.2006.]
