Izvor: Vostok.rs, 23.Feb.2012, 16:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Književnost
23.02.2012. -
Danas ćemo u emisiji o onome što se tradicionalno povezuje s Rusijom – tačnije, sa slikom o njoj, reći nešto o ruskoj književnosti.
„Pesnik u Rusiji je više nego pesnik," – rekao je jednom Evgenije Jevtušenko. Pomalo idealistička vera u snagu Reči od pamtiveka je zaista svojstvena mnogim Rusima. Ali, evo u čemu je nevolja: prilično je teško prevoditi pesme – s jedne strane, postoji opasnost da se izgubi smisao, s druge – >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << da će biti narušeni slog i ritam. S ove tačke gledišta prozaik je u očigledno boljem položaju. Međutim, ipostavlja se da stvar nije samo u prevodu...
Temu će nastaviti doktor filoloških nauka, profesor, šef katedre istorije ruske književnosti Moskovskog univerziteta „Lomonosov" Vladimir Katajev.
Ruska književnost je može se reći, jedno od glavnih blaga Rusije i našeg naroda, koje je ušlo upravo u svetsku kulturu. Ako čovek doputuje u bilo koju zemlju, čak i najudaljeniju, i porazgovara s iole kulturnim čovekom, naravno, prvo što će on reći o Rusiji biće da navede imena ruskih pisaca. To se uopšte ne podudara s onim što mi podrazumevamo pod našim, da tako kažem, panteonom velikih imena. Imena velikih romansijera – Tolstoja i Dostojevskog su zaista poznata svakom obrazovanom, pa i ne baš obrazovanom čoveku.Čehovljeva dramaturgija, posebno njegove drame, mogu se sresti na scenama Južne Afrike i Novog Zelanda, a da ne govorimo o zemljama Evrope i Amerike. Evo četiri-pet imena (možemo dodati još i Gogolja), koja su zaista naširoko poznata i ušla su u svetsku kulturu iz riznice naše kulture, našeg jezika. Može se reći da se savremena Indija u mnogome razvijala pod uticajem, pod dejstvom moći Tolstojevog genija. Mnogi u zemljama Zapada i Istoka Čehova nazivaju svojim duhovnim učiteljem. Recimo, u Japanu postoji kult Čehova. Za pisce HH veka su, naravno, mnogi čuli, za imena onih koji su direktno uticali na tok događaja u Sovjetskom Savezu, u Rusiji, a zatim i u celom svetu. Takav je Solženjicin ili Gorki koji sad, posle izvesnog perioda zaborava, ponovo počinje da se ceni kao izvanredan, recimo, dramaturg, kao pisac. Ruska književnost je u svom zlatnom veku, u XIXveku zaista bila tribina za izražavanje političkih, društvenih i filosofskih ideja. Međutim, ono što je glavno jeste da je bila umetnička riznica Reči, koja ne deluje samo na razum, već direktno na dušu, na srce. Nijedna književnost na svetu nije za tako kratko vreme – kao druga polovina XIX veka, nije dala tako blistavo sazvežđe imena kao ruska književnost. U HH veku naša književnost se u celom svetu nije doživljavala odvojeno od istorijskog toka događaja, od onoga što se dešavalo u Sovjetskom Savezu, kako je to uticalo na sudbinu celog sveta, celog čovečanstva. Novija ruska književnost, naravno, upija tradicije velikih prethodnika. Veličina Rusije je u mnogome veličina njene kulture, a pre svega književnosti. Lepota i bogatstvo ruske Reči ostaju u našem jeziku. I pre svega u našoj književnosti. A to da naša književnost izražava duh naroda, njegov mentalitet, njegovu svest, njegovu dušu, ocenio je već ceo svet.
Izvor: Golos Rossii, foto: RIA Novosti
