Izvor: Politika, 21.Jan.2012, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Klub milionera
Koliko bogati američki političari, uključujući i predsedničke kandidate, razumeju probleme običnih ljudi
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Da li su 375.000 dolara „neke pare”?
Za Mita Romnija, koji je vodeći pretendent da u novembru u ime republikanaca izađe na crtu demokrati Baraku Obami, to „nije nešto”. Tako je bar odgovorio na zamerke da je ova svota, njegov prošlogodišnji honorar od govora održanih pred odabranom >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << publikom (u institutima i korporacijama), prevelika.
Romni u kampanji za predsedničku nominaciju nastupa najčešće u farmerkama i sportskoj košulji, bez kravate. Njegov štab je, po svemu sudeći, zaključio da će tako biti bliži običnim biračima, da će ga oni doživeti kao „jednog od svojih”, a možda i u drugi plan gurnuti činjenicu da je on jedan od najbogatijih političara u novijim vremenima koji želi da se useli u najpoznatiju predsedničku rezidenciju sveta.
Jedni kažu da je „težak” 250 miliona dolara, drugi kažu četvrt milijarde. Iako je reč o istom, isticanje miliona psihološki ovo bogatstvo umanjuje, dok ga pominjanje milijarde povećava.
A u stvari se ne zna kolika je stvarna Romnijeva imovina, jer uporno odbija da pokaže svoju poresku prijavu iz koje bi se to videlo. Obećao je doduše da će to učiniti u aprilu, ali ovo oklevanje već mu nanosi političku štetu.
Kao što je kao gaf ocenjeno kad je u TV debati koju je pratilo nekoliko miliona gledalaca, u sporenju sa rivalom oko u tom momentu iznetog podatka, onako iz rukava ponudio opkladu u 10.000 dolara, umesto u nešto simbolično.
Ovo, kao i činjenica da su svi koji se bore za predsedničku nominaciju, uključujući tu i već nominovanog iz tabora demokrata Baraka Obamu, milioneri, postavilo je pitanje koliko političari mogu da razumeju probleme sa kojima se suočavaju prosečni Amerikanci, oni koji žive od svojih plata, koje su u proseku tek nešto manje od 50.000 dolara godišnje.
U poređenju sa Mitom Romnijem, njegovi partijski rivali su „siromašni”. Prema podacima koje je sistematizovala TV mreža Ej-Bi-Si, „imovinska karta” ONIH koji su ostali u trci za predsedničku nominaciju je sledeća: Njut Gingrič ima oko sedam miliona, Ron Pol između 1,7 i 5,2, a Rik Santorum oko dva miliona dolara.
Predsednik Barak Obama, iako skromnog porekla (otac kenijski imigrant, majka Amerikanka), u Belu kuću se uselio sa imovinom od oko pet miliona. Predsednička godišnja plata je 400.000 dolara, ali je za prošlu godinu prijavljen porodični prihod (mahom od tantijema za Obamine knjige) od 1.728.096 dolara, na šta su državi dali 453.000, što znači da su oporezovani sa nešto više od 26 odsto.
Istorija pokazuje da su američki predsednici po pravilu bogati ljudi. Prema kalkulaciji koju je uradio mesečnik „Atlantik”, prvi i najpoznatiji predsednik Amerike Džordž Vašington (1789–1797) imao je imovinu vrednu 525 miliona današnjih dolara. Tomas Džeferson (1801–1809) procenjen je na 212 miliona.
Znatno skromniji je bio velikan Abraham Linkoln (1861–1865), koji je imao manje od milion. Od poznatijih predsednika 20. veka, Teodor Ruzvelt (1901–1909) imao je 125 miliona, dok je Vudro Vilson (1913–1921) bio u Linkolnovoj kategoriji. Frenklin Delano Ruzvelt (1933–1945), predsednik koji je Ameriku izvukao iz najveće ekonomske krize u istoriji sveta, procenjen je na 60 miliona.
Džon Kenedi (1961–1963) bio je pripadnik bogatog porodičnog klana čije je imovina procenjena na blizu milijardu dolara. Nije bio skroman ni njegov potpredsednik Lindon Džonson, koji je posle atentata u Dalasu nasledio predsedničku titulu, da bi se potom izborio i za sopstveni mandat. Njegova imovina vrednovana je 98 miliona.
Ričard Nikson (1969–1974) bio je težak bar 15 miliona, a Džerald Ford (1974–1977) upola manje. Džimi Karter (1977–1981), koji je pre ulaska u politiku bio plantažer kikirikija, vredeo je sedam miliona, a glumac Ronald Regan (1981–1989), pobednik u „hladnom ratu”, imao je solidne honorare u Holivudu, pa je dogurao do 13 miliona (mada više od toga vrhunski glumci danas dobijaju samo za jedan film).
Džordž Buš (otac – 1989–1993) procenjen je na 23 miliona. Bil Klinton (1993–2001), iako ništa nije nasledio, tokom 20 godina javne karijere sakupio je oko 38 miliona (ostalo je upamćeno da je njegova supruga, u sopstvenoj kampanji da postane prva predsednica SAD, svom štabu pozajmila ličnih 11 miliona).
Najzad, Obamin prethodnik Džordž Buš (sin), već rođen u bogatoj porodici, u naftnom biznisu je zaradio 20 miliona dolara.
Ovo u bogatoj Americi ne bode toliko oči: na delu je psihološki mehanizam – „ako umeju za sebe, umeće i za nas”. Narod voli pobednike.
Ni u tekućoj kampanji se ne osporava bogatstvo samo po sebi, već, zahvaljujući pokretu „okupiraj Volstrit”, koji je u oštar fokus stavio rastući jaz između „99 odsto” (većine Amerikanaca) i „jedan odsto” (milionera i milijardera), činjenica da se ono uvećava sistemskom neravnopravnošću. Mit Romni je tako na svoje prihode prošle godine platio porez od 15 odsto (zato što su uglavnom od „kapitalne dobiti”, dividendi i investicija), dok je porez na zarade i plate zaposlenih Amerikanaca između 25 i 35 odsto.
Sem toga, u nastojanju da budu „obični”, političari milioneri su često znali i da se sapletu. Tako je, na primer, u kampanji od pre četiri godine, kandidat republikanaca Džon Mekejn grmeo protiv velikih para u politici, ali nije umeo da odgovori na novinarsko pitanje koliko on i supruga mu Sindi imaju kuća širom Amerike. „Najmanje sedam”, bilo je sve što je umeo da kaže. Sličan gaf napravio je 1992. i stariji Buš, koji nije znao čemu služi skener za cene u samoposluzi.
Najnovije istraživanje renomiranog „Pju” instituta pokazalo je da dve trećina Amerikanaca smatra da u zemlji postoji „jak konflikt” između bogatih i siromašnih. Skorašnja ekonomska kriza i visoka stopa nezaposlenosti (trenutno 8,5 odsto) taj utisak su izoštrili, pa se zato može očekivati da će u predstojećoj predsedničkoj trci biti više populizma – političkog udvaranja masama – nego inače.
Milan Mišić
objavljeno: 22.01.2012
