Izvor: Blic, 20.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kira prestaje da se plaši osvete
Kira prestaje da se plaši osvete
Decembar svake godine za Japance je poseban mesec, u kome se sećaju jednog istinitog događaja. To je čin hrabrosti i vernosti četrdeset sedmorice ratnika – samuraja, koji su, iako su znali da krše zakon i da ih ih čeka smrtna kazna, usred prestonice napali i ubili vinovnika smrti njihovog gospodara, izvršivši time najviši moralni čin – osvetu za smrt nevino poginulog. »Priča o 47 vernih samuraja« ili »Povest o 47 ronina« ( ronin >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << – samuraj bez gospodara ) već tri veka tema je mnogih pozorišnih drama, istorijskih knjiga, priča, filmova, a svake godine, evo već više od pet decenija, redovno se celog decembra, do same Nove godine, svakodnevno na japanskoj državnoj televiziji EN EJČ KEJ prikazuje nova (!) TV serija koja obrađuje ovaj događaj, uvek iz različitog ugla.
Na srpskom jeziku ovu povest smo prvi put pročitali u knjizi »Maštarije« velikog latinoameričkog pisca Horhea Luisa Borhesa, prevedenoj kod nas šezdesetih godina. Decembar ove godine je još posebniji, jer se u njemu obeležava 300 - godišnjica ovog događaja, koji je obeležio japansku istoriju i ostavio ovaj čin hrabrosti i lojalnosti kao primer generacijama.
Autor feljtona: Dragan Milenković
Špijuni koje je Kira slao za Oišijem javili su mu iz Kjota da se ovaj razočaran vratio iz Edoa i da je još više počeo da pije. Oni su znali da je razlog njegove posete gospodarevom bratu bilo ispitivanje da li on ima želju za osvetom, a iz Oišijevog ponašanja bilo je očigledno da niko iz porodice Asano osvetu ne priprema. Kuranosuke Oiši je onda načinio korak koji je dokazivao da je potpuno izgubio samurajsko dostojanstvo i da se odao raspusnom životu. Jednog dana, pijan, posle povratka iz javne kuće, iz koje su ga videli kako izlazi teturajući se, Oiši je počeo da se svađa sa ženom, koja mu je tiho prebacivala njegovo ponašanje, i oterao je od sebe. U Srednjem veku u Japanu razvod se u nekim prilikama dobijao samom objavom da se žena vraća njenoj porodici i da time prestaje bračni život. Sa dvoje manje dece, žena se uplakana, sa stvarima i odećom potrpanim u dvokolice, iselila iz kuće u Kjotu i otišla kod svojih. Sa Oišijem je u kući ostao jedino njegov sin petnaestogodišnji Ćikara. Prošla je bila već godina dana od harakirija gospodara Asanoa, Kirin tast, gospodar Uesugi, već je bio umoran od svega, a i troškovi za špijune i čuvare njegovom zetu već su narasli na priličnu sumu. Iako je Kira živeo u stalnom strahu, svi izveštaji govorili su da bojazni od osvete nema. Asanovi samuraji razišli su se bili kud koji, neki od njih uspeli da stupe u službu kod drugih feudalaca, neki postali učitelji borenja mačem ili streljaštva, a neki čak postali trgovci ili zanatlije. Onaj na koga su sumnjali da najviše gaji misao o osveti, vođa Asanovih samuraja Kuranosuke Oiši vratio se bio iz posete Edou, gde je postalo jasno da Asanova porodica ne želi da se sveti, a on se razočaran vratio u Kjoto. Kada je do Uesugija stigla vest da je Oiši oterao i ženu sa decom njenima, to je bila vest koju je dugo čekao. Odlučio je da ostavi samo jednog uhodu u Kjotu, da i dalje prati Oišijevo ponašanje, a ostale, koji su pratili druge samuraje, isplatio i raspustio. A onda je došao trenutak koji je i sumnjičavom Kiri pokazao da nema više čega da se plaši. Jedne večeri Kuranosuke Oiši toliko se bio napio, da nije uspeo da stigne do kuće, već je, pijan i uneređen, ležao ispred krčme u kojoj je pio cele te večeri. U neko doba, tuda je naišao jedan samuraj iz pokrajine Sacuma, koji je, poznavši Oišija, pokušao da ga probudi. Ali, Oiši je ležao kao obeznanjen. Onda je samuraj iz Sacume potpuno izgubio kontrolu, zgazio jednim stopalom Oišijevo telo, a onda ga iz sve snage pljunuo u lice. »Ti, samuraju bez časti!« uzviknuo je, »umesto da danonoćno smišljaš kako da osvetiš svoga gospodara, ti ležiš ovde kao beslovesna životinja. Trebalo bi ti oduzeti ta dva mača, koje nosiš i zabraniti ti da kaljaš samurajsko ime!«, rekao je taj samuraj iz oblasti Sacuma. Ovu scenu videlo je nekoliko građana Kjota, a sa njima i uhoda gospodara Uesugija. Priča o tome da je neki samuraj iz Sacume, kome niko nikada nije saznao ime, pljunuo Kuranosukea Oišija raširila se gradom, a prepričavali su je kasnije i u drugim gradovima Japana. Svi u zemlji bili su uvereni da je priča vezana za gospodara Asanoa, njegovu smrt i zlog savetnika Kiru, završena. Gospodar Uesugi je onda odlučio i da stražu u kući svog zeta svede na minimum i ostavi mu samo desetak samuraja, koliko je zahtevao njegov rang savetnika. Više nisu imali čega da se boje.
A još mamurni Kuranosuke Oiši je sledećeg dana pozvao svoga sina Ćikaru i odlučio da ga uputi u zaveru. Dečak je tih dana trebalo da napuni šesnaest godina i , po praksi koja je tada vladala, postajao je samuraj, sa svim pravima da nosi i upotrebljava oružje. Ćikara je pognute glave ušao u sobu svoga oca, misleći na sramotu koju je porodici nanelo očevo ponašanje, naročito posle događaja ispred krčme prethodne noći, ali se iznenadio kada je oca video potpuno trezvenog i sa onom starom čvrstinom u pogledu. »Gotovo je sine«, rekao je on smejući se, dok dečak još nije shvatao šta se događa. »Onaj samuraj od sinoć pomogao nam je da se više ne mučimo. Kira i gospodar Uesugi će sada sigurno dići ruke od uhođenja i prestaće sa merama opreznosti«. Ćikara Oiši, koji je uvek bio ponosan na svog uglednog oca, brzo je povratio poljuljano osećanje poštovanja prema njemu kada je čuo sve o pripremama koje su njegov otac i ostali verni samuraji izvršili, čekajući trenutak za osvetu. »Koliko vas ima oče?« zapitao je. »Sa mnom je četrdeset i šest ljudi«, odgovorio je Oiši. »Onda će nas biti četrdeset sedam«, rekao je sin duboko se poklonivši. Znao je da mu otac neće odbiti tu molbu.
(Nastavlja se )
