Izvor: Politika, 01.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kineski naftaši ponovo u Iraku
Kina otpisala Bagdadu dug od osam milijardi dolara
Irak, treći u svetu po bogatstvu u nafti, i Kina, treća u svetu po potrošnji nafte, uskoro će obnoviti svoje strateško ekonomsko partnerstvo, kada se kineski naftaši vrate na iračka naftonosna polja četiri godine posle američke okupacije. Poziv Kinezima da se, među prvima od ranijih stranih partnera, vrate u Irak i investiraju u nalazišta nafte, i time faktički ugroze monopol američkih petrolejskih kompanija koje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << su već pripremile plan za eksploataciju iračkih prirodnih bogatstava, uputio je predsednik Džalal Talabani u toku svoje posete Kini.
Talabani je prvi irački predsednik koji posećuje Kinu otkako su dve zemlje uspostavile diplomatske odnose 1958. U njegovoj delegaciji od 36 članova ima šest ministara, među kojima su ministri za naftu, finansije i unutrašnje poslove.
Uoči ove posete, u Pekingu je saopšteno da je Kina spremna da otpiše Iraku stare dugove i pruži mu dodatnu materijalnu pomoć u izgradnji, kao i tehničku i humanitarnu pomoć. Visina duga nije poznata, ali je predsednik Talabani pred polazak u Kinu izjavio da bi ona mogla iznositi oko osam milijardi dolara.
Multinacionalno nadmetanje
Bagdad je, sa svoje strane, izrazio spremnost da odmrzne i reaktivira jedan ugovor o kineskom učešću u eksploataciji iračke nafte, potpisan još 1997. godine sa vladom Sadama Huseina. Po tom ugovoru, vrednom milijardu i dvesta miliona dolara, jedna od vodećih kineskih naftnih kompanija, Nacionalna petrolejska korporacija Kine, dobila je pravo na eksploataciju naftonosnog polja Al Ahdab u trajanju od 22 godine.
Bagdad je, uz to, predočio da će, posle usvajanja zakona o nafti i gasu, koji će se idućeg meseca naći pred parlamentom, stranim kompanijama biti ponuđeno da se nadmeću u otkupljivanju prava na eksploataciju preko 80 naftonosnih polja.
Irački ambasador u Pekingu Mohamad Sabir Ismail objasnio je da njegova zemlja planira da do 2015. godine dosegne dnevnu proizvodnju nafte od 6,5 miliona barela. Irak sada proizvodi dnevno dva miliona, a do američke invazije proizvodio je 2,6 miliona barela. Iračke rezerve su procenjene, inače, na 115 milijardi barela. Veće rezerve nafte imaju samo Saudijska Arabija i Iran.
Predsednik Talabani je izrazio želju da kineske kompanije prednjače u "multinacionalnom nadmetanju", što je podstaklo kineske komentatore da njegovu posetu ocene kao "prekretnicu" u odnosima između dve zemlje. Posle "prekretnice" kinesko-iračka robna razmena mogla bi, veoma brzo, višestruko da skoči sa sadašnjeg nivoa od jedne milijarde dolara. Kinezi pri tom ne misle samo na svoje znatne investicije u iračku privredu, nego i na prodor kineske robe široke potrošnje na iračko tržište. Potpisana su četiri ugovora – o privredi, spoljnim poslovima, tehnologiji i obrazovanju.
Hongkonška štampa kritičkije od predsednika Talabanija i njegove pratnje ocenjuje irački zakon o nafti i gasu, pa samim tim i šanse drugih stranih kompanija da se, mimo američkih i, donekle, britanskih, uključe u jagmu za koncesijama na iračkim nalazištima "crnog zlata". O sadržini tog dokumenta – Zakona o korporativnoj kontroli naftne privrede – mnogo se ne zna. Ali ono što se zna povod je komentatorima da tvrde da će zakon "institucionalizovati otimačinu i pljačku naftnog bogatstva Iraka".
Zakon predviđa postojanje tri proizvodne regije naftne industrije u mešanom, domaćem i stranom, vlasništvu: šiitsku, sunitsku i kurdsku. Pet američkih kompanija biće prisutno u sve tri regije. Od 80 naftonosnih polja one će eksploatisati 65, i to sa profitnom stopom od 75 odsto. Sa iračkom vladom potpisaće ugovore o korišćenju izvora nafte na 35 godina i neće biti u obavezi da ulažu u privredu Iraka, niti da zapošljavaju iračko osoblje. (Nema sumnje da će Kinezi upravo u tome naći šansu da budu vrlo konkurentni.)
Proizvodnju i prodaju nafte kontrolisaće Savezni savet za naftu i gas, sastavljen od iračkih, prevashodno američkih, stručnjaka. U tom savetu neće postojati kvorum, što praktično znači da će američke kompanije moći da donose odluke rukovodeći se sopstvenim interesima i ne obazirući se na stavove Iračana. Zakon su, inače, pisali Amerikanci, pa je i njegov original na engleskom, a ne na arapskom jeziku.
Zašto iračka vlada gaji nadu da bi, u takvim uslovima, Kinezi mogli, uprkos američkoj moći, da prednjače u nadmetanju među stranim kompanijama?
Očvrsli na nedaće
Odgovor je došao od Japanaca koji su Kinezima glavni azijski konkurenti u potrošnji nafte. Kineske kompanije su, makar kako i koliko uslovi rada bili teški, svuda prevashodno motivisane nižim troškovima proizvodnje i transporta goriva. Oko 60 odsto nafte Kina uvozi iz zemalja Bliskog istoka, jer je pomorski transport otuda jeftiniji od transporta iz Sudana, Angole ili Venecuele. A eksploatacija upravo iračke nafte je, uz to, najjeftinija na svetu. Dok pumpanje jednog barela nafte iz Kaspijskog mora, koji u Kinu stiže kazahstanskim naftovodom, košta osam dolara, pumpanje iračkog barela košta od 60 centi do jednog dolara.
Drugi razlog zbog kojeg kineske kompanije mogu da imaju prednost – uprkos preprekama koje su svima, sem sebi, postavili Amerikanci – temelji se na njihovoj spremnosti da investiraju u iračku privredu i zapošljavaju lokalni živalj, na šta američke kompanije, kako proizlazi iz teksta zakona, nisu obavezne.
Treći razlog: Kinezi su očvrsli na nedaće i ostavljaju utisak da se, polazeći od jakih nacionalnih interesa Iračana da imaju stabilnu saradnju s Kinom, manje plaše političkih rizika i novih prevrata u Iraku nego Amerikanci, naročito krupni američki kapital. A veća je verovatnoća da irački buntovnici i zaraćene strane pre napadaju američke, nego kineske, puteve nafte.
Dragoslav Rančić
[objavljeno: 01.07.2007.]
