Izvor: Politika, 19.Maj.2015, 08:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kina i Indija, rivali i partneri
Poseta premijera Narendre Modija Pekingu, samo osam meseci posle boravka predsednika Si Đinpinga u Delhiju, protekla je u znaku darežljivog protokola i balansiranja suprotstavljenih interesa
Odnosi dve velike azijske države: Kine i Indije nikada nisu bili idilični. U prvom planu bile su politički nesporazumi, ideološke barijere, teritorijalne nesuglasice…
Utisak je da Nju Delhi i Peking obostrano žele da okončaju eru takvih odnosa. Sada se u prvi plan >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << “gura” ekonomija a tu dva azijska džina, izgleda, mogu da dobro sarađuju. Dokaz: prošlonedeljna poseta indijskog premijera Narendre Modija Kini tokom koje su potpisani sporazumi o trgovinskoj i ekonomskoj saradnji vredni 22 milijarde dolara
Sporazumima je obuhvaćeno više industrija, uključujući obnovljivu energiju, finansijski sektor i luke, prenosi Bi-Bi-Si.„Hajde da zajedno radimo u obostranom interesu. Indija je sada spremna za biznis”, izjavio je Modi.
Tokom razgovora indijski i kineski premijer Li Kećijang su se složili da traže „pravedno, razumno rešenje” spora oko zajedničke granice koje bi bilo prihvatljivo za obe strane. Kineski premijer je izjavio da dve zemlje imaju „dovoljno političke mudrosti da prevaziđu i kontrolišu” razlike.
Odmerene i razumne izjave dvojice premijera ulivaju optimizam da bi Kina i Indija mogli da žive i kao dobre komšije.
* * * *
Svaki susret lidera dve zemlje koje zajedno imaju 2,6 milijardi stanovnika, koje su susedi i strateški rivali, podrazumeva globalnu pažnju, a u subotu završen trodnevni boravak indijskog premijera Narendre Modija u Kini dobio je dodatni publicitet zbog činjenice da je kineski predsednik bio u Nju Delhiju pre samo osam meseci.
Hitnih razloga za uzvratnu posetu nije bilo, ali prvi odlazak novog indijskog premijera, koji je upravo navršio godinu dana za kormilom „najmnogoljudnije demokratije”, u Peking, potvrdio je da je u toku jedna postojana redistribucija svetske ekonomske i političke moći sa globalnog zapada na globalni istok, pri čemu su u glavnoj ulozi upravo ova dva azijska džina.
Kina i Indija su trenutno dve najdinamičnije globalne privrede: prva je od 1989. rasla po prosečnoj stopi od devet odsto, dok joj je Indija u ovom veku, sa oko sedam odsto, za petama, sa velikim izgledima da tempo njene ekonomske lokomotive već ove godine nadmaši kineski.
Reč je i o dve posebne civilizacije sa dugom istorijom i nesumnjivom ambicijom da postanu i nezaobilazni akteri globalne politike. U tom procesu one i sarađuju i sukobljavaju se, što uverljivo pokazuju pomenute dve posete na najvišem nivou.
Kao što je Modi prošlog septembra predsednika Sija najpre ugostio u svom rodnom gradu Ahmedabadu, tako je kineski predsednik svog gosta iz Indije prvo primio u Sijanu, odakle potiče, što je prvi protokolarni presedan ove vrste u Kini. Pre toga, Si je šetajući razgovore vodio samo sa Barakom Obamom na jednom multilateralnom samitu.
Što se bilaterale tiče, na dnevnom redu je opet, kao i pre osam meseci, glavna tačka bila ekonomska saradnja. Dva lidera su nastavila tamo gde su stala u Delhiju, u nastojanju da poslovne veze prošire, pri čemu je Indija zainteresovana za kineske investicije, pre svega u njenu infrastrukturu, dok je Kina nestrpljiva da angažuje višak svojih finansijskih (4.000 milijardi dolara) rezervi i proizvodnih kapaciteta kako bi amortizovala primetno usporavanje ekonomskog rasta, koje je neizbežno sa sazrevanjem njene privrede.
Indijska preokupacija je i da smanji trgovinski deficit od oko 40 milijardi dolara (2014) u ukupnoj razmeni od 70 milijardi. Kina je ovome izašla u susret, pristavši da se osnuje zajednička operativna grupa za ovaj problem. Sve u svemu, u Pekingu su u petak potpisana ukupno 24 sporazuma o raznim aspektima saradnje, od otvaranja konzulata, turizma, nauke i tehnologije do dogovora o bratimljenju gradova. (U Delhiju je prošle godine potpisano 12.)
Ono u čemu se ne slažu, što dve zemlje čini „prineprijateljima”, nije ni ovoga puta bilo u prvom planu, ali su se se Kinezi potrudili da goste na to podsete. Tako je kineska nacionalna televizija, kako su to opisali indijski mediji, izvršila „kartografsku agresiju”, prikazavši mapu na kojoj je deo indijske države Aranučal Pradeš prikazala kao „južni Tibet” i time poslala poruku da teritorijalni spor zbog kojeg su dve zemlje u jesen 1962. vodile jednomesečni pogranični rat nije ni blizu toga da bude rešen.
Razlog za indijsko-kinesko sporenje oko granice, koja je duga čak 4.000 kilometara (pri čemu je problematično samo 2.000), jeste to što je ona definisana u pregovorima vođenim 1913–1914. između britanske kolonijalne uprave u Indiji i tadašnje vlade Tibeta (koja je nezavisnost proglasila 1913), dok se sa tim nije saglasila i tadašnja republikanska Kina (Tibet je postao deo Kine, sa statusom autonomnog regiona, 1951).
Rat vođen 1962. Indija je izgubila, u Aranučal Pradešu (saveznoj državi koja je geografski velika koliko i Srbija, ali ima samo 1,4 miliona stanovnika) uspostavljena je „linija aktuelne kontrole”, a Kina je nastavila da sporni deo teritorije, pa povremeno i ceo Aranučal Pradeš, tretira kao „jug Tibeta”. Na to je Indijce podsetila i kratkotrajnim upadom preko „linije kontrole” prilikom Sijeve prošlogodišnje posete Indiji, a kada je premijer Modi u februaru ove godine posetio Aranučal Pradeš, indijskom ambasadoru u Pekingu je uručena protestna nota, u kojoj je poručeno da ta poseta „podriva kineski teritorijalni suverenitet, prava i interese”.
Zvanični kineski stav je da je Indija okupirala 38.000 kvadratnih kilometara (od oko 90.000) teritorije Aranučala, dok Indijci kažu da je Kina prisvojila 38.000 kvadratnih kilometara.
Uprkos ovome, bilateralni odnosi su poslednjih godina poboljšani i obe strane se sa ovim teritorijalnim sporom suočavaju „sa strateškim strpljenjem i zrelošću”, što je Indija pokazala smanjivši na pola specijalni bataljon od 90.000 ljudi koji je prethodna vlada 2013. osnovala specijalno za odbranu teritorije Aranučal Pradeša.
Obe države su istovremeno u svojevrsnom „geopolitičkom plesu”, nastojeći da realizuju svoje suštinske nacionalne interese i ambicije.
Kina, koja ne krije da želi da postane pomorska sila, pre svega da bi na Pacifiku i u Indijskom okeanu parirala Americi, pre nekoliko meseci je to pokazala time što je jedna njena podmornica pristala u jednoj luci Šri Lanke, što u Delhiju naišlo na razumljivu zabrinutost.
Indija u stvari već dugo brine zbog širenja kineskog prisustva u njenom susedstvu. U fokusu je pri tom kineska bliskost sa indijskim arhineprijateljem, Pakistanom, preko čije teritorije Peking namerava da izgradi putni koridor do obale Arapskog mora, odnosno Indijskog okeana (luka bi bila u Gvadaru, relativno blizu granice sa Iranom), pri čemu jedan deo trase prelazi preko teritorije zbog koje su Indija i Pakistan vodile tri rata.
Da bi parirala tome, Indija planira da izgradi luku u iranskom regionu Čabahar, na sličnom odstojanju od granice sa Pakistanom.
Kina je uz to i sve prisutnija u Mjanmaru (Burma), Banladešu, Šri Lanki i Nepalu.
Na geopolitičkoj tabli, Indija se dotle primetno svrstava sa azijskim zemljama koje strahuju od prevelike kineske moći: Japanom, Južnom Korejom i Vijetnamom.
Dve zemlje, međutim, sarađuju u BRIKS-u, grupaciji koja obuhvata Brazil, Rusiju, Indiju, Kinu i Južnu Afriku, „ekonomije u usponu”.
Partneri su (na kinesku inicijativu) i u novoosnovanoj Azijskoj infrastrukturnoj investicionoj banci, što navodi na zaključak da Indija i Kina u svojim odnosima u stvari primenjuju formulu koja je već razrađena u odnosima Kine i Amerike: istovremeno rivalstvo i partnerstvo.
Treba napomenuti da su i Kina i Indija, odlaskom svojih predsednika, Si Đinpinga i Pranaba Mukerdžija na vojnu paradu u Moskvu, u kontekstu zapadnog bojkota, pokazale svoju „stratešku autonomiju” – što je nova potvrda da je prošlo vreme „sveta jedna sile”.
Milan Mišić
--------------------------------------------------------
Delhi parira novom Putu svile
Tik uz početnu tačku buduće drumsko-železničke veze između Pakistana i Kine, Nju Delhi namerava da dotera kraj svog koridora za robnu razmenu
Indijski vojnici na granici sa Pakistanom (Foto: Rojters)
Mogućnost da Iran u dogledno vreme bude oslobođen sankcija i otvoren za poslovanje sa svetom podstakla je Indiju da ubrza projekat oko kojeg se odavno dogovorila sa Teheranom i njime stane na put kineskom planu za pretvaranje indijskog rivala Pakistana u regionalno čvorište za robnu razmenu.
Ugovor prema kojem će Indija podići luku u Kabaharu, u jugoistočnom Iranu, dve zemlje su potpisale u sredu. Uz 220 kilometara dugačak drum od Kabahara do zapadnog Avganistana, u čiju je izgradnju Nju Delhi već uložio oko 100 miliona dolara, luka bi kompletirala koridor kojim bi Indija mnogo brže prebacivala svoju robu do centralne Azije i Persijskog zaliva, smanjujući svoje sadašnje troškove isporuka u ta područja za tridesetak procenata.
I ta, čisto ekonomska korist bila bi dovoljan mamac, ali Indijci imaju i političku računicu: nova luka bi se nalazila tik uz onu u Gvadaru, koji je sa druge strane granice, u Pakistanu. Gvadarska luka je još pre nekoliko godina prepuštena operateru iz Kine, koja je pre dvadesetak dana sa pakistanskom vladom potpisala ugovor o izgradnji 3.000 kilometara dugačkog drumsko-železničkog koridora koji bi tu luku povezao sa kineskim regionom Sinđijangom. Koridor bi predstavljao deo novog kineskog Puta svile, kojim bi Peking lakše dostavljao svoje proizvode do Bliskog istoka, Afrike i Evrope, i uključivao bi i cevovode za naftu i gas do Kine. Osim toga, što za Peking nije zanemarljiv nusefekat, celokupno ulaganje će iznositi 46 milijardi dolara, što višestruko premašuje sumu koju Pakistan dobija od Amerike.
Nevoljna da Pakistanu prepusti ulogu regionalnog čvorišta i „prespava” njegovo zbližavanje sa Kinom, s kojom takođe ima zategnute odnose, Indija je požurila sa stvaranjem konkurentskog koridora, koristeći nedavni napredak u pregovorima o ograničenju iranskih nuklearnih kapaciteta, koji možda nagoveštava skoro ukidanje sankcija Teheranu. Uostalom, da se sa Iranom moglo raditi u proteklom periodu, luka u Kabaharu verovatno bi već bila izgrađena, jer ta namera dveju zemalja potiče još iz 2003. godine i obustavljena je upravo zbog zavođenja sankcija.
Lane je Indija najavila oživljavanje tog projekta. U međuvremenu je Iran predložio da potpišu sporazum o slobodnoj trgovini, čiji bi prvi korak mogla biti bescarinska zona oko Kabahara. Nju Delhi je nedavno u Iran poslao i delegaciju koja je razgovarala o mogućim energetskim, trgovinskim i infrastrukturnim poslovima.
Ti potezi Indije bili su prebrzi prema mišljenju Amerike, koja ju je upozorila da ne bi trebalo da žuri sa sklapanjem ugovora sa Iranom sve dok ta država i ostali pregovarači ne postignu konačan sporazum o nuklearnom programu. Ali, ne samo što su i druge zemlje, poput Rusije, već počele da opipavaju teren u Teheranu za buduće aranžmane, želeći da zauzmu dobru startnu poziciju u očekivanoj utrci za poslove sa Iranom čim sankcije padnu, nego apel Vašingtona ne uspeva da dopre ni do svih u tom gradu. Ukoliko je verovati najavi iranskog ministarstva za naftu, i Amerikanci će uskoro doći u Teheran da razmotre eventualne prilike za ulaganja u energetiku.
I pod uslovom da taj navod nije istinit, Iran svakako računa na buduću veliku zainteresovanost za svoja nalazišta nafte i prirodnog gasa, pa ne mora žuriti da prepusti prava na njih jer dobre ponude će tek padati. Zbog toga je nedavno odbio ponudu upravo Indije za izvorište gasa Farzad B, mada je Nju Delhi, kako tvrde iranski mediji, bio spreman da se obaveže na investiciju od nekoliko milijardi dolara.
Indiji će biti bolje ako ne bude trošila mnogo vremena na gunđanje zbog tog odbijanja već se prihvati ulaganja u kabaharsku luku. Konkurenti već napreduju: pakistanski premijer Navaz Šarif je pre nedelju dana otvorio prvu solarnu elektranu koju su u njegovoj zemlji podigli Kinezi. To je takođe deo ukupnih planova Kine i Pakistana, koji pati od teških energetskih nestašica i restrikcija struje. Zato je ugovorom koji su nedavno potpisali obuhvaćena i izgradnja niza energetskih postrojenja, na koja će čak biti potrošena većina ulaganja od 46 milijardi dolara.
Nešto bi ipak moglo da uspori kinesko-pakistanski projekat. Taj krak novog Puta svile trebalo bi da prođe kroz delove te dve države u kojima su veoma snažni militantni separatistički pokreti. Mora da je to razlog iz kojeg su nakon potpisivanja ugovora i Šarif i kineski predsednik Si Đinping naglasili važnost saradnje u oblasti bezbednosti.
V. Vukasović
.jpg)
