Izvor: Politika, 28.Jan.2011, 23:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Katastrofa koja nije morala da se dogodi

Prvi zvanični izveštaj o finansijskoj krizi 2007–2009. na tapet stavio bankare i političare

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Nije tačno da je finansijska kriza došla kao grom iz vedra neba. Bilo je više nego dovoljno upozoravajućih signala, ali oni su ignorisani.

Ovo su glavni nalazi prvog zvaničnog izveštaja o potresu koji je prvo Ameriku, a zatim i ostatak sveta zadesio 2008. godine, gurnuvši celu planetu u ekonomsku krizu, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koja je u međuvremeno zvanično završena, ali čije posledice se još osećaju svugde, pa i ovde.

Desetočlanu Komisiju za ispitivanje uzroka finansijske krize, kako glasi njen zvanični naziv, sastavljenu od šest kongresmena demokrata i četiri republikanca (sa velikim pratećim timom eksperata i istraživača), imenovao je u maju 2009. predsednik Barak Obama, kome je ona u četvrtak prosledila svoje nalaze, u dokumentu od 633 strane.

Pregledavši milione stranica finansijske dokumentacije i saslušavši oko 700 svedoka, komisija je zaključila da su do krize doveli široki propusti u državnoj finansijskoj regulativi, kao i „sistemsko zanemarivanje odgovornosti i kršenje etike na svim nivoima”.

Tu su još i bezobzirnost Volstrita, odnosno gramzivost bankarskih kuća koje su postale preterano zavisne od visokorizičnih poslova. Za neke konkretne propuste, Komisija je tužilaštvu poslala dokazni materijal.

Počelo je tako što je 2007. bankarski sistem odobrio ogroman broj kredita za kupovinu kuća i stanova nekvalifikovanim zajmotražiocima – onima čija primanja i radni status nisu dovoljno garantovali da će te kredite moći da redovno otplaćuju. Svi ti krediti kao zalogu imaju baš te kuće i stanove, u vreme kada su cene nekretnina na američkom tržištu izuzetno visoke.

Ti hipotekarni krediti su zatim prepakivani u finansijske „derivate” koji su obećavali visoke prinose i prodavani širom sveta. Kupovale su ih, da bi profitirale, kako inostrane banke, tako i penzioni fondovi, pa i bogati pojedinci.

Derivati su uglavnom bili toliko komplikovani da ih najčešće nisu razumeli ni šefovi banaka koje su ih izdavale. Videli su samo provizije za svoje kuće iz tih transakcija, i svoje milionske bonuse na kraju godine.

Ključna stvar koju konstatuje izveštaj komisije jeste činjenica da bankari kupcima svojih vrednosnih nisu predočavali da kupuju veoma kvarljivu robu. Toga su ponajviše bili svesni menadžeri na nižim nivoima koji su često na to upozoravali svoje nadređene.

Kada su Amerikanci prestali da otplaćuju te „sabprajm”, to jest drugorazredne, visokorizične, kredite, banke nisu znale šta će sa silnim nekretninama kojima zbog toga drastično padaju cene. Počinje lančana reakcija, i mnoge finansijske kuće, koje su takođe pozajmile velike količine para jedne od drugih da bi pomenute kredite odobravale, dolaze na ivicu bankrota.

Kad je u septembru 2008. pukla finansijska kuća Limen braders, to je bio okidač za paniku koja je zapretila da uruši ceo američki finansijski sistem. Tu paniku i opštu propast zaustavila je i sprečila velika operacija spasavanja privatnih banaka koju je sprovela Obamina vlada.

Ali recesija i visoka nezaposlenost nisu mogli da budu sprečeni, od čega se Amerika leči i danas.

Najviše pojedinačnih kritika dobio je Alen Grinspen, tadašnji predsednik Federalnih rezervi (Fed), američke centralne banke, inače pobornik deregulative, zbog „nečinjenja”: što nije postavio standarde za hipotekarne kredite.

Bern Bernake, današnji šef Feda, inače stručnjak za Veliku depresiju iz tridesetih godina prošlog veka, izjavio je pred ovom komisijom da je septembra i oktobra 2008. bila „najveća finansijska kriza u globalnoj istoriji, uključujući i Veliku depresiju... Od 13 najvažnijih finansijskih institucija SAD, 12 je bilo izloženo riziku propasti u roku od nedelju-dve”.

Izveštaj komisije usvojen je bez konsenzusa, samo glasovima članova iz Demokratske partije. Sva četiri republikanca su bila protiv i izneli su izdvojeno mišljenje, sa obrazloženjem da nalazi „isuviše naginju ulevo”, kao i da nisu dovoljno istraženi globalni faktori krize.

Zbog toga je, s obzirom na novi odnos snaga u Kongresu, republikansku većinu u Predstavničkom domu, malo verovatno da će ovaj izveštaj biti podstrek za dodatno regulisanje finansijske industrije, mimo promena koje je doneo novi zakon izglasan prošle godina, u koji su, pod pritiskom finansijskog lobija, ugrađeni mnogi kompromisi.

Na Volstritu se inače, kako povodom ovog izveštaja konstatuju ovdašnji mediji, malo toga promenilo. Bajron Džordžiju, član komisije, kaže da se „finansijski sistem danas ne razlikuje baš mnogo od onoga pre krize”.

Milan Mišić

objavljeno: 29.01.2011

Nastavak na Politika...