Izvor: Politika, 28.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Karzai neće Ešdauna
Avganistanski predsednik usprotivio se imenovanju Pedija Ešdauna za specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN u Avganistanu jer je britanski diplomata tražio previše moći
Od našeg stalnog dopisnika
Banjaluka, 28. januara – Bivši visoki predstavnik međunarodne zajednice u Bosni i Hercegovini Pedi Ešdaun povukao je kandidaturu za mesto specijalnog izaslanika generalnog sekretara UN Ban Ki Muna u Avganistanu. Britanski diplomata i nekadašnji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oficir specijalnih jedinica Velike Britanije odustao je zbog toga što se njegovom angažmanu usprotivio avganistanski predsednik Hamid Karzai. On nije hteo da podrži Ešdauna jer je „tražio previše slobode" ili – prevedeno sa diplomatskog rečnika – previše moći. Ešdaun je, istina, ovo demantovao uz opasku da nije ni želeo taj posao. Ako ga nije želeo, zašto se onda kandidovao?
Stav predsednika Avganistana je, bez sumnje, jedan od ozbiljnijih udaraca zadatih „guvernerima" koje međunarodna zajednica šalje u razne konfliktne i postkonfliktne zemlje. Oni, formalno, dolaze da bi ih unapredili, odnosno da bi u njima omogućili razvoj demokratije, uspostavljanje vladavine prava, napredak ekonomije... Međutim, neretko se pretvaraju u „male maharadže", kako je, zbog načina na koji je upravljao BiH od sredine 2002. do kraja 2005. godine, nazvan Pedi Ešdaun.
Po čemu je „mali maharadža" ostao zapamćen u BiH? Čim je stupio na dužnost, Ešdaun je promenio Zakon o ličnoj karti usvojen u Parlamentarnoj skupštini BiH. Iz njega je izbacio odredbu po kojoj su se u ovaj dokument, pored naziva države, upisivali i nazivi entiteta, Republike Srpske i Federacije BiH. Osim toga, promenio je i nametnuo i niz drugih zakona, koje su poslanici morali da usvoje bez prava da u njima promene jedno jedino slovo.
Pozivajući se na „bonska ovlašćenja", Ešdaun je smenio i doveo u stanje „građanske smrti" stotinak demokratski izabranih zvaničnika i javnih službenika. Pored ostalih, smenio je nekadašnjeg predsednika Narodne skupštine Republike Srpske Dragana Kalinića i hrvatskog člana Predsedništva BiH Dragana Čovića, a od bivšeg predsednika Republike Srpske i člana Predsedništva BiH Mirka Šarovića – pod pretnjom smenjivanja – iznudio je ostavku. Svoje drakonske postupke Ešdaun je najčešće objašnjavao kao mere kojima sprečava „ugrožavanje mira", „podrivanje Dejtonskog sporazuma" i razbija „mreže pomagača haških optuženika". Ipak, do danas, nijedno od tih lica nije izvedeno pred sud da bi odgovaralo za teške optužbe na osnovu kojih su ostala bez posla i prava na zapošljavanje u javnim ustanovama. Ešdaun je, istina, tvrdio da se protiv njegovih odluka mogu voditi sudski postupci, a istovremeno je u njima navodio da one ne mogu biti osporene ni pred jednim domaćim ili stranim sudom.
Na pitanje da kaže u kojem članu Dejtonskog sporazuma i Bonske deklaracije piše da ima pravo da nameće zakone i smenjuje zvaničnike, Ešdaun je u junu 2004. godine „Glasu Srpske" rekao: „Ima mnogo ovlašćenja koja nisu izričito data u pismenoj formi, ali su ona deo međunarodnog sporazuma". Kojeg, kakvog i čijeg sporazuma, nije otkrio, jer bi time prokazao svoje poslodavce i njihove krajnje namere u BiH.
Britanskog diplomatu u BiH pamte i po četiri velike afere: „Orao", „Tigar", „Elektroprivreda Republike Srpske" i „Telekom Srpske". U aferi „Orao" optužio je istoimeno preduzeće iz Bijeljine, njegovo rukovodstvo i Republiku Srpsku za saradnju sa Irakom. „Tigar" mu je, reći će kasnije, navodno zbog Sfora, poslužio za objedinjavanje obaveštajnih službi u BiH. Zbog navodnih zloupotreba u „Elektroprivredi" i „Telekomu", koje su otkrili njegovi revizori – vrednih nekoliko stotina miliona maraka – visoki predstavnik je smenio njihova rukovodstva. U Republici Srpskoj i danas vlada uverenje da su ovi slučajevi iskonstruisani da bi se ova dva preduzeća privatizovala u bescenje. Sve ove afere su na sudovima završene na istovetan način – oslobađajućim presudama.
Ešdaun je i tvorac „crnih lista" sa imenima lica kojima su, takođe bez prethodnog zakonom propisanog postupka, blokirani računi i zabranjen ulazak u zemlje Evropske unije. Svi oni su označeni kao pomagači odbeglih haških optuženika. On je liste pravio na osnovu, kako je tvrdio, „kredibilnih informacija". O „kredibilitetu" tih informacija govori podatak da se na „crnoj listi" u leto 2003. godine našlo i ime vladike Vasilija Veinovića, koji je preminuo četiri godine ranije.
Nekadašnjeg visokog predstavnika u BiH, pogotovo u Republici Srpskoj, pamte i po tome što ništa nije učinio da bi se sprovela odluka Ustavnog suda BiH, kojom su organi Federacije BiH obavezani da porodicama Srba nestalih u Sarajevu dostave podatke o njima. S druge strane, rukovodstvu Republike Srpske pretio je smenjivanjem ako ne postupi – takođe na osnovu odluke Ustavnog suda – u vezi sa stradanjem Bošnjaka u Srebrenici.
Reforma policije je, takođe, jedna od „slepih ulica" u koje je Ešdaun uveo BiH. Umesto da se pridržava Studije izvodljivosti Evropske komisije, koja je kao reformu policije navela poboljšanje koordinacije i saradnje između entitetskih policija i njihovu bolju saradnju sa Graničnom policijom, Agencijom za istrage i zaštitu i Obaveštajno-bezbednosnom službom, on je ovo pitanje sveo na stvaranje jedinstvene policije na nivou BiH. U svojoj knjizi „Plugovi i mačevi" Ešdaun je naveo da se o tome najpre dogovorio sa predsedavajućim Saveta ministara BiH Adnanom Terzićem, a onda je u telefonskom razgovoru od komesara Evropske unije za spoljnopolitičke poslove Krisa Patena zatražio da to proglasi evropskim principima. Paten je to, kao i ranije, tvrdi Ešdaun, prihvatio.
Za tri i po godine, koliko je praktično vladao BiH, Ešdaun je povukao još mnogo kontroverznih poteza – od podržavanja formiranja „bosanske nacije" do pretnje da ni ukidanje Republike Srpske nije isključeno ako ne prihvati njegove reforme i poruke Bošnjacima da moraju „biti darežljiviji i da više prihvataju kompromis ako žele da imaju državu u kojoj se najviše pitaju". On je tvorac i sintagme da BiH mora iz „dejtonske preći u briselsku fazu", a pod tim je podrazumevao njenu centralizaciju u odbrani, finansijama, policiji...
-----------------------------------------------------------
Gledanje kroz brdo
Posebno poglavlje u biografiji „malog maharadže" jeste njegovo svedočenje u procesu koji je Haški sud vodio protiv bivšeg predsednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića. Pedi Ešdaun je, naime, tvrdio da je iz rejona karaule Morina gledao kako Vojska Jugoslavije u junu 1998. godine artiljerijom razara Junik i druga albanska sela, odnosno da je u septembru, u okolini Suve Reke, video slične prizore. Kada je general Božidar Delić u haškoj sudnici, uz pomoć grafičkog preseka reljefa, dokazao da je Ešdaun mogao videti ono što je rekao samo „ako je gledao kroz brdo", britanski diplomata je odbio da dođe u Hag i suoči se s njim. Umesto toga, poslao je pismeno objašnjenje svog svedočenja u kojem je, u suštini, bez obzira na činjenice, ostao pri iskazu koji je dao.
Boro Marić
[objavljeno: 29/01/2008]
