Izvor: Politika, 14.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kampovanje u Kijevu
U sadašnjoj karnevalskoj atmosferi više je zastava nekadašnjih gubitnika nego simbola pobednika
Tragom vesti
Na ulicama i trgovima Kijeva ponovo niču naselja od šatora, trešti muzika, vijore se zastave i šalovi, raspravlja se o politici, demokratiji, parlamentu, izdaji... Mnogo šta podseća na kraj 2004. kada su lideri takozvane narandžaste koalicije izašli pred Ukrajince i svet sa zahtevom za pravedne izbore, bez zakulisnih radnji i falsifikovanih glasačkih listića... >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ali mnogo šta je i drugačije. U sadašnjoj karnevalskoj atmosferi daleko je više zastava pod kojima stoje oni koji su pre 18 meseci "bojno polje" napustili kao poraženi, nego simbola pobednika – "oranžista".
Nešto je, ipak, novo – oči i jednih i drugih netremice su uperene u predsednika države Viktora Juščenka. Od njega se očekuje konačno rešenje. Novoizabrana Vrhovna rada (parlament) je, praktično, blokirana. Obnovljena "narandžasta koalicija" nije uspela da predloži budućeg predsednika vlade iza kojeg bi stala dovoljna većina deputata. Druga strana, pre svega Partija regiona Viktora Janukoviča, tvrdi da takvog kandidata ima, ali "oranžistima" ni na kraj pameti ne pada da se sa ovim saglase. I na tome se, uz poneki verbalni incident i razbijeni nos, priča završava. Čeka se reč Juščenka.
Pred odlukom
Ukrajinski predsednik našao se nevoljno u ulozi danskog carevića. "Biti, ili ne biti" nije samo retoričko pitanje. Odluka koju mora da donese sudbonosna je i za njega i za zemlju. A prostora za manevar je malo. Sve se svodi na dva rešenja: prihvatiti zahtev većine u parlamentu ujedinjenih u "Antikriznu koaliciju" koju čine Partija regiona, socijalisti i komunisti, ili pozvati narod na novo izjašnjavanje. U oba slučaja Juščenko, na neki način, potpisuje sopstveni poraz.
Stranačke računice su ovih dana u Ukrajini omiljena zabava. Kako među deputatima, političkim analitičarima i novinarima, tako i među običnim svetom. Zasnivaju se na nekoliko činjenica:
Prvo, nesumnjivo je da je "Antikrizna koalicija" uspela da obezbedi neophodnu parlamentarnu većinu.
Drugo, obezbedila ju je tako što su socijalisti Aleksandra Moroza promenili stranu i iz tabora "oranžista" prešli među pristalice bivšeg premijera Viktora Janukoviča.
Treće, predsednik Juščenko formiranje "Antikrizne koalicije" smatra nelegitimnim i ne želi (za sada) da je prihvati.
Četvrto, Ustavni sud, jedino telo koje može da odlučuje o političkim reformama, zbog nedostatka određenog broja članova takođe je blokiran. Razlog je jednostavan – deputati ne mogu da se dogovore o imenovanju novih sudija.
Kojoj opciji se prikloniti? Juščenkova partija "Naša Ukrajina" ima otvoren poziv da se pridruži "Antikriznoj koaliciji" i, kako ovde navode, "ujedini dve Ukrajine". Misli se, naravno, na postojeću političku podelu u zemlji na zapadni i istočno-jugoistočni deo.
U ovoj kombinaciji za Blok Julije Timošenko koji je na proteklim izborima zadobio poverenje četvrtine Ukrajinaca mesta, jednostavno, nema. Mada se ovakvo rešenje čini kao valjan izlaz, ono je za Juščenka na duže staze nepovoljno, pa možda čak i pogubno. Naime, oni koji su uz njega odlučno stali 2004. istovremeno su stali i protiv Janukoviča. Eventualni savez pomenute dvojice, u sada potpuno izmenjenim okolnostima, čini se stoga kao kompromis u koji bi bivši poraženi (Janukovič) ušao kao pobednik, a bivši pobednik (Juščenko) samo zato što nema alternative.
Nema sumnje i da bi priklanjanje ovoj opciji dodatno erodiralo poverenje preostalih "oranžista", pogotovo sledbenika Julije Timošenko, u aktuelnog šefa države. Doduše, moglo bi da mu donese poneki poen iz tabora protivnika, ali po koju cenu?
Varijante gubitnika
Druga mogućnost jeste raspuštanje parlamenta i raspisivanje novih izbora. Ovo je za Juščenka još nepovoljnija varijanta. Pre svega, sadašnja Vrhovna rada izabrana je apsolutno demokratski. U tome su saglasni svi posmatrači, kako domaći tako i strani. Sa druge strane, pravo je svake političke partije (u ovom slučaju socijalista) da odlučuje s kime će u koaliciju. Da li će pri tome potpisati svoju "smrtnu presudu" nije na protivnicima da odlučuju nego na njenim biračima. Za sada je samo jedan socijalistički deputat izrazio negodovanje zbog ulaska u "Antikriznu koaliciju".
Eventualno raspuštanje parlamenta nametnulo bi i pitanje da li je Juščenko taj koji odlučuje o sastavu Vrhovne rade ili su to birači? I gde je tu demokratija? Sem toga, iz Bloka Julije Timošenko se čuju zahtevi da se izborni cenzus sa sadašnja tri podigne na 10 procenata. Jasno je da bi u tom slučaju fotelje bile rezervisane isključivo za Partiju regiona i Julijino društvo.
Raspisivanje novih izbora i pod sadašnjim uslovima nije bez opasnosti po prvog među Ukrajincima. Teško je, naime, verovati da bi značajno narušeni rejting predsedničke "Naše Ukrajine" odjednom mogao da krene nagore. Naprotiv. Slično je i sa socijalistima. Nastali prazan prostor omogućio bi Timošenkovoj da na svoju stranu privuče mnogo razočaranih "našeukrajinaca", dok bi mesta socijalista lako mogla da prigrabi agilna Natalija Vitrenko sa svojim nacionalistima. I opet je na gubitku – Juščenko.
Koliko u svemu gubi Ukrajina, pokazaće vreme.
Slobodan Samardžija
[objavljeno: 14.07.2006.]
