Izvor: Politika, 15.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kakva je sudbina stanice u kosmosu
Glavne gazde MKS, Rusi i Amerikanci, nisu zainteresovane za budući rad u zajedničkom orbitalnom kompleksu
RIA "Novosti" specijalno za "Politiku"
Moskva – Po svoj prilici, pitanje postavljeno u naslovu trebalo bi postaviti drugačije: ko će sutra biti prisutan na MKS? Zapravo, od toga zavisi i sama budućnost jedinstvenog međunarodnog orbitalnog kompleksa. Međutim, perspektiva da se sačuva današnji sastav tima učesnika eksploatacije stanice nije velika. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Otvoreno govoreći, i nema nikakve perspektive. Ne raduje ni to što objektivno glavne gazde MKS – Rusi i Amerikanci – svako na svoj način nije zainteresovan za dalji rad u toj za sada još zajedničkoj kući.
Na prvi pogled, poslednja tvrdnja može se učiniti opakom ako govorimo o Rusiji. No, nije sve tako jednostavno. Počnimo od Amerike.
Nedelja 12. avgusta nije bila baš srećna za reanimirani program "Spejs-Šatl". Analiza je pokazala da su oštećenja nastala prilikom starta "Indovera" ozbiljnija nego što se činilo. Veoma bismo želeli verovati da će i ovog puta šatl uspešno završiti let. Međutim, ta želja teško da će uliti više entuzijazma u pripreme preostalih 11 misija šatlova po programu MKS-a.
Naravno, naši partneri su iskreni kada kažu da nameravaju do oktobra 2010. godine – rok okončanja programa šatlova – da završe instaliranje kompleksa. Međutim, mogu nastati okolnosti "više sile". Vrlo česta i opasna oštećenja termoizolacionog oklopa, na primer. Upravo se to i događa danas u većem ili manjem stepenu prilikom svakog leta tih transportera u orbitu.
Sasvim je verovatno da će Amerikanci iz čisto tehničkih razloga uskoro i definitivno "prizemljiti" šatlove. Otvoreno govoreći, teško je pronaći potvrdu da će sličan scenario ozbiljno i negativno uticati na kosmonautiku Novog sveta, pored ostalog na njegov pilotirani segment.
Jer, kako je u više navrata izjavljivao šef NASA-e Majkl Grifin, strateški cilj programa letova SAD svodi se na proučavanje kosmičkog prostora izvan Zemljine orbite. To jest, projekat MKS-a nije glavni za američki kosmički program. Na taktičkom planu zanimljivo je junsko saopštenje o tome, da su Roskosmos i NASA usaglasili plan eksploatacije stanice za "tri-četiri godine". Međutim, strategiju Amerikanci ne nameravaju da menjaju, a tehničke poteškoće sa šatlovima, s jedne strane, prekinuće pre vremena taj program i osloboditi tako neophodne 4 milijarde evra godišnje za stvaranje novog broda "Orion". S druge strane, uslediće zahtev da NASA preispita program korišćenja svojih astronauta. Pri takvom razvoju događaja teško da će Agencija zadržati privrženost letovima na MKS.
Dajte da probamo pronaći iole fundirani motiv Amerikanaca da zadrže svoje učešće u ovom programu. Zajednička istraživanja sa Rusijom? Program je beznačajan. Sopstveni naučni eksperimenti? Njihov obim je i danas beznačajan, a sutra počinu pripreme za putovanja na Mesec i Mars, koja naši partneri smatraju, po svoj prilici, svojim poslom. Odsustvo na MKS za njih u takvom slučaju nipošto nije kritično. Ostaju samo partnerske obaveze. Međutim, izvinite – viša sila...
Za Rusiju je, opet, MKS – sve što ima u nekada gigantskoj oblasti pilotirane kosmonautike. Gubitak stanice je, bez preuveličavanja, kritična trauma za celokupnu domaću granu. Ali se postavlja pitanje. Ako i opstane stanica, šta da se radi, i što je važnije, kako da se radi?
U naredne dve godine u Rusiji se ne predviđaju nikakvi "kliperi" niti "orioni". Prema tome, 2010. godine MKS je suđeno da se susreće sa "sojuzima" i "progresima", kojima predstoji da na MKS odvoze posade i teret tamo-amo. Kako u tom slučaju govoriti o povećanju broja učesnika ekspedicija? Nije tajna da je danas jedan od trojice kosmonauta prinuđen da lavovski deo vremena troši za otklanjanje svakojakih kvarova koji se pojavljuju na stanici. O kakvim ozbiljnim istraživanjima može biti govora? A nema ni značajnijih domaćih naučnih programa za MKS. Na papiru, možda i da, ali je sve to premalo.
Postoji još jedna okolnost koja nas upućuje da situaciju Rusije u odnosu na MKS ocenjujemo kao pat-poziciju. Krajem 2005. godine Amerikanci su se složili da plaćaju mesta za svoje astronaute u brodovima "Sojuz". To je lepo. A u budućnosti, u zavisnosti od stanja sopstvenog programa "Spejs-Šatl" NASA može porazmisliti i o kupovini "Sojuza" za svoje potrebe ako požele da prevozaju svoje momke na orbitu. I to je lepo. U podmoskovskim pogonima će kompletirati nove brodove. Sve funkcioniše, svi se bave poslom.
Samo, kakvim poslom? Starim poslom, naravno. Amerikanci će u međuvremenu mirno dograditi i ispitati "Orion" i ostalu perspektivnu tehniku. Forsiraće svoje programe pilotiranih letova Kina i Indija, koristeći pri tom poslednja svetska dostignuća.
Koga će zaista, u tom slučaju, sutra dočekati MKS?
Andrej Kisljakov
[objavljeno: 15.08.2007.]
