Izvor: Danas, 14.Apr.2015, 09:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako su gulenisti postali "žrtve"
Krajem marta ponovljeno suđenje je konačno rezultiralo oslobađajućom presudom za više od 200 turskih oficira koji su optuženi da su 2003. planirali da izvrše državni udar na tada novoizabranu islamističku vladu. Optuženima su određene dugogodišnje zatvorske kazne, pošto je prvo suđenje okončano u septembru 2012. iako su dokazi očito bili lažirani. Do okončanja ponovljenog suđenja većina posmatrača je shvatila da su parnice bile prevara.
Ali donedavno slučaj >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << "Sledžhamer", koji je dobio ime po fiktivnoj zaveri o državnom udaru, smatrao se nagoveštajem dugoočekivanog demokratskog pokoravanja turske vojske izabranoj vladi. Liberalni intelektualci i zapadni posmatrači aplaudirali su podizanju optužnice i pozdravili je kao jedno od najvećih dostignuća Vlade premijera Redžepa Tajipa Erdogana, koji je od tada na vlasti. Sada kada se slučaj prikazuje u pravom svetlu, kao pokušaj vlade da oslabi svoje rivale i učvrsti svoju moć, postavlja se pitanje zašto toliko dobronamernih posmatrača pravi toliko loše analize.
Moj tast je navodno bio mozak zavere Sledžhamer, tako da smo moja supruga i ja zatekli sebe kako pored naših redovnih poslova obavljamo i posao forenzičkih detektiva političkih aktivista. Tokom pet godina istraživanja ove bizarne sage naučio sam da poštujem moć naracije. Za Vladu se kao efikasna nije pokazala ogromna sila, već priče o zlonamernim aktivnostima turske sekularne i vojne elite, što je u suprotnosti sa Erdoganovom navodnom posvećenošću uspostavljanju demokratske (mada islamistički prožete) države pomoću reformisanog sudstva. Groteskna preuveličavanja bazirana na poluistinama, odnosno te priče dale su Erdoganu i njegovim saveznicima prostor za manevar da režim učine više, a ne manje autoritarnim.
Jedan saveznik je bio posebno važan. Pokret Gulen, kojeg čine sledbenici turskog imama Fetulaha Gulena, čije je sedište u Pensilvaniji, počinio je tešku političku krađu. Pokret Gulen je nadgledao Sledžhamer i slična suđenja preko svojih sledbenika u policiji i sudstvu i iskorišćavao opsežni medijski prostor da napravi i lansira priču, nastalu na osnovu bezbroj tvrdnji o vojnim zaverama i drugim nelegalnim akcijama, na kojima počivaju ove parnice. Njegovi predstavnici u SAD i Evropi stalno su lobirali među zapadnim političarima i komentatorima da propagiraju Erdoganove demokratske kvalitete.
Pokret Gulen je investirao obilno i lukavo u negovanje turske zapadno orijentisane inteligencije. Stoga, uprkos Gulenovoj sramotnoj istoriji antisemitskih i antizapadnih propovedi, njegovi sledbenici su uspeli da se do početka veka afirmišu kao pokret koji deli vrednosti i ambicije turskih liberala.
Gulenisti su obezbeđivali resurse za liberale, koji su onda pokretu pružili legitimitet i kredibilitet na Zapadu. Kada su američki i evropski političari, reporteri i specijalisti za ljudska prava tražili sagovornike u Turskoj, okretali su se liberalnim klijentima gulenista, koji su im nudili unapred smišljene priče.
Ovi intelektualci su postali svesrdni saveznici Erdogana i gulenista zbog njihovog stava da vojna kontrola državnih institucija, "vojno tutorstvo", predstavlja najveću prepreku ka uspostavljanju demokratije u Turskoj. Za turske liberale slabljenje političkog uticaja vojske postalo je cilj sam po sebi. To im je omogućilo da previde (ili omalovaže) sve veću listu kršenja prava i sudskih manipulacija. I to je omogućilo gulenistima da ih marginalizuju, na primer tako što će se postarati da štetne informacije koje su procurile iz vojske (među kojima su one najgore fabrikovane) budu objavljene prvo u liberalnim glasilima.
Erdoganova vlada je usvojila zakon koji obezbeđuje verodostojnost neistinitoj priči. Evropska komisija je sa odobravanjem gledala na niz inicijativa - novi kazneni kodeks kojim se usvajaju "moderni evropski standardi", programi obuke o evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, ekspertske misije iz EU i ustavni amandmani koji navodno garantuju mnogo veću nezavisnost sudstva.
Nažalost, kao i u razvijenim ekonomijama, oponašanjem odredbi i institucija naprednih zemalja retko se postiže željeni rezultat. Ali može da pomogne da se "zamagli" istina. Tako je bilo i sa "proevropskim" reformama Erdoganove vlade, koje su uglavnom služile da se obezbedi političko pokriće za jačanje uticaja gulenista na sudstvo. Evropska komisija je nastavila da iz godine u godinu tvrdi da su vojni "montirani procesi" prilika za jačanje vladavine prava.
Slučaj Sledžhamer i druge lažne optužbe demobilisali su vojsku. Pod jakim napadom provladinih medija generalštab nije uspelo da organizuje ni najmanji javni napor u ime optuženih oficira, odbijajući čak da objavi interni izveštaj, što otklanja svaku sumnju da su optuženi lažno okrivljeni. Rukovodstvo nije želelo da odaje utisak da "pomaže pučistima".
Zapadni posmatrači i ogroman broj liberala nisu digli ruke od Erdogana sve dok njegova vlada nije primenila bezobzirne taktike tokom protesta u parku Gezi u Istanbulu u leto 2013. On je tada trapavo raskinuo s pokretom Gulen pošto su njegovi puleni u sudstvu pokrenuli istragu o korupciji protiv njega i njegovog najbližeg kruga. Bez svojih saveznika gulenista Erdoganova poruka je postala orijentisana isključivo ka domaćoj publici i odražava ogromne doze populističko-religiozno-nacionalističke simbolike. U međuvremenu, gulenisti se publici na Zapadu predstavljaju kao Erdoganove žrtve.
Lažne priče na kraju postaju neodržive (pri čemu internet i društveni mediji ubrzavaju njihov kraj). Ali, kao što je slučaj u Turskoj, propala priča može iza sebe da ostavi mnogo delova. A umesto da pomognu da se počisti đubre, izgleda da su Erdogan i gulenisti rešeni da ga iskoriste da izgrade svoje novo utvrđenje laži, povećavajući izazov budućeg političkog pomirenja.
Autor je profesor društvenih nauka na Institutu za napredne studije Univerziteta Prinston u Nju Džersiju
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
.jpg)
