Izvor: Politika, 17.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kako razoružati Hezbolah
UN se nadaju da će prvi kontingenti međunarodnih mirovnih trupa stići za dve nedelje
Od našeg specijalnog izveštača
Bejrut, 16. avgusta – Prva žrtva tek uspostavljenog mira mogla bi da bude –Viktorija.
Dok izraelski premijer i lider Hezbolaha podižu prste u znaku latiničnog slova "V", a trijumf jednih ili drugih slavi se u Vašingtonu, odnosno Teheranu i Damasku, vlada u Bejrutu pokušava da privoli Hezbolah da razoruža svoju šiitsku >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << miliciju. "Pustimo Izrael i Hezbolah da se takmiče oko toga ko je pobedio", kaže danas u intervjuu "Politici" libanski ministar Žozef Sarkis. "Nama preti da se sukob sa fronta Izrael–Hezbolah prebaci na unutrašnjopolitički front Libana. Teške izjave Hezbolaha su priprema za novi rat."
Zasad nerešiv problem jeste u tome što je lider Hezbolaha, šeik Sajed Hasan Nasralah, prihvatio zahtev rezolucije 1.701 da gerilce povuče sa juga Libana – gde će se rasporediti "plavi šlemovi" i trupe regularne libanske armije – ali je odmah preteći rekao da ih neće razoružati sve dok izraelske snage ne napuste Liban.
Nemoć libanske vlade
Svesna nove velike igre koja će umnogome odlučivati sudbinu i Libana i čitavog Bliskog istoka, vlada u Bejrutu od nedelje pokušava da nađe rešenje. Govori se o kompromisu po kome bi hezbolasima bilo dopušteno da na jugu čuvaju skriveno oružje – što je protivno odredbama dokumenta UN – i govori o nemoći libanske vlade. "Takvom kompromisu ću se suprotstaviti", kaže Sarkis i nagoveštava da je ipak usaglašen dogovor koji preti ozbiljnim unutrašnjim podelama. "Naše je da poštujemo rezoluciju UN koja jasno kaže da područje južno od reke Litani mora da bude razoružano."
Kako je komandant izraelske armije Dan Haluc danas izjavio da njegove trupe na jugu mogu da se zadrže i mesecima – sve dok se ne rasporede veće snage UN, a visoki zvaničnik Hezbolaha rekao da "nema razgovora" o ideji razoružavanja Hezbolaha dok bude izraelskih tenkova i vojnika, jasno je koliko je situacija rovita.
UN se nadaju da će za dve nedelje moći da upute prvi kontingent od 3.500 vojnika iz sastava o kome se još raspravlja. Većinu bi trebalo da čine Francuzi, čiji je ministar inostranih poslova danas u Bejrutu.
Odustajanje od oružja je moguće suprotno rezonu postojanja vojnog krila Božije partije, ali je u direktnoj konfrontaciji sa izjavom libanskog premijera Fuada Siniore koji kaže da na jugu neće biti "vlasti, komande ili oružja" sem onog libanske države.
Ovo je najava zaokreta u dosadašnjoj politici jer su – u strahu od obnove građanskog rata i pod pritiskom Sirije – libanske vlasti dve godine izbegavale da ispune odredbe Rezolucije UN 1.559 koja traži razoružavanje šiitske milicije. "Ovaj razorni rat je promenio mnoge stvari. Ne možemo više da se pravimo slepi kod očiju. Nema nikakvog razloga da hezbolasi zadrže oružje", kaže ministar Sarkis, pripadnik hrišćanskih Libanskih snaga čija je armija – za razliku od Hezbolaha – prihvatila da preda oružje po završetku građanskog rata.
Mnogi ocenjuju da su hezbolasi opijeni uspešnim otporom tokom jednomesečnog rata i da su politički osnaženi savezništvom sa Mišelom Aunom, jednim od hrišćanskih lidera. Pitaju se da li Nasralah, uz podršku Irana i Sirije, uopšte namerava da preda oružje kada izraelske snage, čije je povlačenje u toku, napuste Liban.
Tako Liban po pitanju razoružavanja Hezbolaha opisuje pun krug. Nasralahova milicija je prvi put – pravdajući se neophodnošću borbe protiv izraelske okupacije juga – odbila da položi oružje posle sporazuma iz saudijskog grada Taifa kojim je 1990. prekinut građanski rat.
Izraelci su se konačno povukli 2000. U Libanu je oslobođenje juga zvanično tumačeno kao nacionalni uspeh, ali svi krediti otišli su hezbolasima. Tadašnji premijer Rafik Hariri smatrao je da je posao oko povratka nacionalnog suvereniteta time završen.
Ne i lideri Božije partije koji, čuvajući oružje, nisu odustajali od povratka sporne teritorije poznate kao farme Šeba i zahteva da Izrael oslobodi zatočene Palestince i Libance. Naglašavajući njihovu militantnost, Zapad ih je sve vreme smatrao teroristima i produženom rukom sirijske politike na libanskom jugu i iranskih aspiracija u regionu.
Oni su se za sve to vreme za uticaj borili progresivnim – mada ne i zapadnim – socijalnim programom prema šiitima, najbrojnijoj, ali najpotisnutijoj, verskoj zajednici u Libanu koja se – bez obzira na demografske promene – više od pola veka drži nepisanih dogovora o podeli moći između katolika maronita, sunita i šiita.
Bojište tuđih ratova
Upravo završenim ratom hezbolasi su ojačali sopstveni status. Vlada u Bejrutu bi, međutim, da prekid vatre koji se poštuje iskoristi kao priliku da otvori političke dijaloge oko nacionalnog identiteta i suvereniteta. "Situacija je sada značajno drukčija u poređenju sa vremenima građanskog rata kada je Liban bio podeljen po hrišćansko-islamskoj liniji", smatra ministar Sarkis. "Naši današnji frontovi su politički, konfesionalno izmešani, što otvara veće šanse da probleme rešimo pregovorima. Hezbolasi su, međutim, najveća prepreka, i svakome je danas jasno da su radili u korist Irana, a da je to i Sirija iskoristila za svoje političke ciljeve."
Kako god bilo, kraj rata dao je njegovim akterima priliku za slavlje.
Izraelski premijer Ehud Olmert proglasio je pobedu, mada mnogi – i u Izraelu – ne misle tako. Veruju da nije uspeo, i da je zemlji pribavio više političke štete nego bezbednosne koristi. Kritikuju ga što je pokušao da sopstveno neiskustvo u vojnim poslovima pokrije globalnim ratom protiv terorizma, superiornošću izraelske vojne tehnike i osloncem na omiljenu ali neefikasnu recepturu Džordža V. Buša u ratovanju sa gerilcima.
Nasralahu je činjenica da hezbolasi ni posle mesec dana nisu položili oružje pred nadmoćnom vojnom silom dovoljna da govori o "strateškoj i istorijskoj" pobedi. Zahvaljujući dobroj i dugo pripremanoj mreži podzemnih skloništa, tunela, linija veze i – pre svega – odlučnosti svojstvenoj šiitima, obezbedio je da hezbolasi izmiču udaru izraelskih aviona, artiljerije i vojnika poslatih da na libanskom jugu pronađu i unište njihove fiksne i mobilne baze.
Sve neodoljivo podseća na maj 2000, kada su Izraelci odlučili da posle 22 godine napuste libanski jug. Tadašnja liberalna vlada u Jerusalimu je u povlačenju videla trijumf mudrosti. Hezbolasi, stvoreni upravo pod okupacijom, ostali su u uverenju da je njihova rastuća vojna moć oterala Izraelce.
Pobednici iz vremena izraelske okupacije libanskog juga ponovo su zaratili. I ponovo proglasili pobede. "Šta su Izraelci dobili? Ništa. Šta su hezbolasi dobili? Ništa. Jedini gubitnik je Liban – fizički razoren i psihički uništen", u dahu izgovara ovdašnji biznismen Farid Kazaneh.
Tek što su se ponadali će ipak uspeti da potisnu bolna sećanja na građanski rat, okupaciju, svoje feudalne vojske, atentate i otmice, i pomislili da razaranja više neće biti, Libanci se ponovo suočavaju sa podelama.
Građanski rat 1975–1990. bio je toliko traumatičan da je izvesno da niko nije želeo da se ponovi. Ali, Liban je bojište tuđih ratova. Libance ni ovoga puta niko ni za šta nije pitao. "Nekada vibrantna republika, jedina arapska država koja može da se pohvali povremenim i relativno slobodnim izborima, i dalje se – posle decenija pokoravanja autoritarnoj vlasti Sirije – proglašava nesposobnom da sama sobom upravlja", kaže Samir Kalaf, profesor sociologije na Američkom univerzitetu u Bejrutu. "Tužno".
Boško Jakšić
[objavljeno: 17.08.2006.]
