Izvor: Politika, 13.Dec.2014, 10:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad je Dilma plakala
Predsednice Brazila i Čilea bile su žrtve tortura u zatvorima vojnih hunti koje je podržala SAD da bi od Latinske Amerike otklonila crvenu opasnost
Predsednica Brazila Dilma Rusef prvi put je u javnosti zaplakala kada je u sredu Komisija za istinu objavila iscrpni izveštaj o torturi i ubistvima počinjenim nad neistomišljenicima u vreme vojne diktature (1964–1985), na koji je ova latinoamerička zemlja čekala bezmalo 30 godina.
Komisija je, na inicijativu predsednice, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << oformljena pre dve godine, i posle hiljadu ispitanih svedoka na više hiljada stranica detaljno opisuje progone i mučenja kojima su bili izloženi pripadnici levičarskih organizacija.
Za razliku od izveštaja američkog Senata koji je obelodanjen samo dan pre ovoga, brazilski dosije o nepočinstvima odnosi se na vreme diktature i navodi imena i prezimena 377 vojnih glavešina, policijskih agenata, lekara i oficira koje optužuje za zločine protiv čovečnosti. Mnogi mučitelji umrli su prirodnom smrću, neki su nestali, a 190 ih je još živo.
Stručnjaci Komisije za istinu navode da bi krivci za ova nedela morali da osete posledice svojih zločina, ali malo je verovatno da će oni izaći pred sud, s obzirom na to da je vojna hunta još 1979. donela zakon o amnestiji, a pre četiri godine najviša sudska instanca Brazila potvrdila je da se amnestija odnosi na sve zločine počinjene u to vreme, bez obzira na to da li su kriminalci bili politički motivisani. Utvrđeno je da su za ovo vreme državne represije usmrćene 434 osobe, mada se veruje da je spisak smrtnih slučajeva višestruko duži.
Među žrtvama su retki oni koji su izdržali monstruozna mučenja a da nisu na kraju odali neke od svojih drugova, zbog čega su se kasnije gorko kajali.
Predsednica Brazila je kao dvadesetogodišnjakinja tri godine provela u jednom tajnom zatvoru u Sao Paulu, ali dobro je poznato da je istrpela najteža mučenja i da nije pustila ni glas od sebe. Tada je bila pripadnica levičarske gerile, zbog čega je i bila na meti vojne diktature. Toliko je bila čvrsta i nepokolebljiva u svojim uverenjima da je nadljudski istrpela torturu zarad viših ciljeva. Kasnije, u demokratiji, kao ministarka i predsednica, stekla je reputaciju čvrste političarke, koja ni javno ni među prijateljima ne pokazuje svoja osećanja. Brazilska „čelična ledi” ipak nije uspela da zadrži suze sada, trideset godina od pada diktature.
Simbolična je slučajnost da ove teške istine o nedopustivim zločinima državnog aparata izlaze na videlo u Vašingtonu i u Braziliji u isto vreme.
Vašington je sedamdesetih godina bio opsednut lovom na crvene veštice koje je nalazio svuda po Latinskoj Americi. Pothranjivao se strah da će kubanski komunizam zaraziti ceo kontinent i da bi se ta nesaglediva opasnost sprečila Amerika je podsticala vojne pučeve i podržavala diktature u Čileu, Argentini, Urugvaju, Brazilu... Nije se marilo za ljudska prava, niti su osuđivane najsurovije metode obračuna sa svima za koje se sumnjalo da naginju levici.
Sadašnja predsednica Čilea Mišel Bašele takođe je mučena u Pinočeovim logorima, a njen otac, general, ubijen je zato što je posle puča ostao lojalan demokratski izabranom predsedniku socijalisti Salvadoru Aljendeu. Javna je tajna da je Pinočeov krvavi puč izveden (11. septembra 1973) uz pomoć i podršku Amerike.
Svima koji gledaju kako maleni Urugvaj priređuje dobrodošlicu zatočenicima američkog zatvora u Gvantanamu, koji su tamnovali 12 godina a da im krivica nije pronađena niti im je suđeno, jasno je koliko su se izvitoperile suštinske vrednosti Amerike. Kao nekada latinoamerički levičari, tako su sada poklonici islama u Gvantanamu osuđeni na torture u tamnicama, bez suda i procesa.
Dilma Rusef nije do sada mnogo govorila o tome šta je proživela u zatvoru. Jedan konzervativni senator povukao ju je za jezik kada je 2008. bila ministarka u vladi Lule da Silve. Optužio ju je da će biti spremna da laže narod, kad je umela da laže u zatvoru vojnih vlasti. Istina je da Rusefova nikada nije odala nijednu osobu. Lagala je svoje mučitelje. To što poredi demokratiju sa diktaturom, dokaz je da senator ne ume da ceni vrednosti demokratskog sistema, odgovorila mu je ona tada.
Pred komisijom, koja ju je ispitivala u svojstvu jednog od svedoka, predsednica je rekla da „niko ne ume da objasni emotivne ožiljke koji nas uporno proganjaju”. Ipak, njoj i njenim saborcima pomogla je mladost. Kada si mlad, kada imaš dvadeset godina, lakše ćeš izdržati torturu, mada je efekat dublji. Pečati torture su deo mene. To sam ja, rekla je pre dve godine Dilma Rusef. A onda je prekjuče zaplakala pred celim Brazilom.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 13.12.2014.
