Izvor: Deutsche Welle, 01.Nov.2016, 13:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Još uvek tabu
Pre tačno četiri decenije u Nemačkoj je otvorena prva sigurna kuća za žene koje su žrtve porodičnog nasilja. Tema je, međutim, i danas veliki tabu. Sigurne kuće se suočavaju i sa velikim problemima kod finansiranja.
Kuća s nekoliko stanova u jednoj mirnoj berlinskoj četvrti. Ništa na fasadi ne odaje da se zapravo radi o sigurnoj ženskoj kući. Ovde žene poput Melise (pravo ime poznato redakciji) pronalaze zaštitu. Kako nam priča radnica ove socijalne ustanove Hajke >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << Riterbuš, Melissa je preko nekoliko zemalja iz svoje domovine – koju takođe ne smemo da otkrijemo – stigla u Nemačku. Suprug ju je pronašao u svakoj zemlji u kojoj je pokušala da se sakrije. U Berlinu je konačno završena njena odiseja.
Težak povratak u stvarnost
Udruženje Cocon, u čijoj nadležnosti se nalazi ova sigurna kuća, čini sve kako nepozvani ne bi otkrili adresu. Sa ženama koje traže utočište se prvo dogovara u drugom delu grada. I zatim se tajno dovode ovde. Žene ne smeju ni najbližoj rodbini da kažu gde su. Jer u najvećem broju slučajeva su mučitelji odgovorni za višegodišnje patnje zapravo osobe iz najuže porodice. Ukoliko se, uprkos svim merama predostrožnosti, adresa otkrije, žene se smesta prebacuju u neku drugu ustanovu.
Melisa sa svojom kćerkom živi u jednostavnoj sobi, kupatilo i kuhinju deli s ostalim ženama. Kuća pruža utočište za 53 osobe. Kroz nju mesečno prođe mnogo više ugroženih žena koje ovde ostaju nekoliko dana i zatim se šalju dalje. Većina ostaje do tri meseca. Nakon toga se mnoge ipak vraćaju kućama jer je strah od samostalnog života veći od povratka mučitelju. Nekima ipak, uz pomoć posebnih programa, uspeva korak u samostalnost. No to je teško ako se u obzir uzme činjenica da su dve trećine žena u ovim ustanovama stranog porekla. Mnoge od njih ne govore nemački.
Četiri decenije sigurnih kuća
Prva sigurna ženska kuća u Nemačkoj otvorena je pre tačno 40 godina, prvog novembra 1976, na obali berlinskog jezera Vanze. Nastajale su slične ustanove širom tadašnje Zapadne Nemačke. Začetnice ove inicijative bile su razne organizacija za zaštitu prava žena. Počeci su bili povezani s mnogim peripetijama. „Mnoge sigurne ženske kuće su pokrenute bez finansijske podrške države, delimično u zaposednutim objektima", priseća se Štefani Fering iz Centralnog informativnog ureda samostalnih ženskih kuća u Nemačkoj (ZIF). Gradske uprave su se borile protiv ovih ustanova jer, kako su tvrdile, problem porodičnog nasilja nije ni postojao. Problem se gurao pod tepih i tek zahvaljujući ženskim pokretima ova tema je prestala da bude tabu.
Prva sigurna kuća fotografisana 1976. godine
No i dan danas se aktivistkinje bore kako bi finansijski opstale. Samo u severnoj pokrajini Šlezvig-Holštajnu postoji zakon koji reguliše finansiranje. Čak 352 sigurne kuće širom Nemačke muku muče s finansiranjem. A na evropskom nivou je porodično nasilje još uvek tabu. Prema jednoj studiji EU, svaka treća žene između 16 i 85 godina starosti je najmanje jednom u životu bila žrtva porodičnog nasilja. U 42 odsto slučajeva nastaju i fizičke povrede koje se mogu medicinski dokumentovati.
Preko 20.000 žena godišnje u Nemačkoj potraži pomoć u jednoj od sigurnih kuća. Otprilike isti broj žena ostane bez zaštite jer nema dovoljno kapaciteta. Evropska komisija zato preporučuje da na svakih 7.500 stanovnica bude stvoreno jedno mesto u sigurnoj kući. Unutar kontinenta je taj standard u nekim zemljama poput Holandije već odavno postignut. A u nekim drugim delovima Europe poput Balkana postoji tek nekoliko sigurnih kuća za žene.
Melisa s početka priče se, u međuvremenu, nakon godinu dana boravka u kući udruženja Cocon, odvažila na prve korake u samostalnost. Bez znanja jezika neće joj biti lako, ali je rešena da nemile događaje iz prošlosti ostavi iza sebe. Što pre.
