Izvor: Večernje novosti, 07.Jul.2013, 12:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jesen arapskog proleća
VOJNI udar i zbacivanje s vlasti egipatskog predsednika Muhameda Mursija ruši i ono malo preostale nade u varljiv pustinjski mir. Vojska se sa svojim generalima ponovo umešala u politički život ove najvažnije zemlje u regionu, a svrgavanje Mursija, člana „Muslimanske braće“, plaćeno je krvlju. Može li ovaj događaj biti prekretnica u svim revolucijama „arapskog proleća“ i da li će sekularne države preuzeti inicijativu od islamista? - Veliki broj žrtava pokazuje da nezadovoljstvo >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << koje je dovelo do pada egipatskog kao i prethodnih autoritarnih režima, nije bilo samo islamsko već znatno šire, ljudsko, a osnovni zahtev nezadovoljnih građana bio je osvajanje lične slobode - kaže za „Novosti“ islamolog Darko Tanasković. Događaji u Egiptu ukazuju da su islamističe političke snage jedine bile kadre da osvoje vlast na prvim slobodnim i demokratskim izborima. - One su jedine bile dovoljno organizovane u frontu opozicije, a bile su pod stalnim pritiskom i onemogućavane da dođu do političkog glasa - kaže Tanasković. - Islam je, međutim, i dalje uporište identiteta i oslonac pogleda na svet većine stanovnika tih država. NAJAVA JOŠ je Vesli Klark, početkom oktobra 2007, u San Francisku istakao da Irak i Avganistan nisu američki problem „broj 1“. Njemu je, kako je priznao, oficir iz Pentagona rekao da će SAD napasti i promeniti vlast u sedam zemalja: Iraku, Siriji, Libiji, Libanu, Sudanu, Somaliji i Iranu. Zbacivanje Mursija izvela je vojska pod upravom načelnika Generalštaba Abdula Fateha al Sisija, kojeg je Mursi doveo na vlast. Podršku generalu Sisiju na demonstracijama na prestoničkom Trgu Tahrir, pružili su sunitski muftija, koptski papa i vođe opozicije. - Mursi ne bi doveo Sisija na čelo vojske da nije bio uveren u njegovu odanost islamu, odnosno „Muslimanskoj braći“ - kaže dr Miroljub Jevtić, urednik časopisa „Politikologija religije“. - Za Mursija je odanost islamu - odanost pokretu koji on predstavlja. I tu je načinio veliku grešku. Jer, islam nije jedan čovek, i nije jedan pokret, pa čak ni takav kao što su „Muslimanska braća“. Zato je Sisi izveo puč. Iako je on za islam, nije za svaku njegovu formu. Odluku Sisija podržava i koalicioni partner „Muslimanske braće“ - salafistička, odnosno radikalnija partija Al Nur. I, što je posebno važno, podržava je i šeik „Al Azhara“, najuticajnije islamske sunitske školske institucije. - Kako je pokret koji je predstavljao Mursi, koalicija njegove „Muslimanske braće“ i radikalnije salafističke struje, pobuna je bila prilika onima kojima radikalni muslimani ne odgovaraju da preokrenu točak promena koje je Mursi započeo - kaže Jevtić. - To nije antiislamska pobuna, mada je sigurno da među buntovnicima ima sekularno orijentisanih, kao i umerenih muslimana. Egipatsko društvo prožeto je islamom. To je kultura tog naroda, a Egipat kakav je danas ne bi bio ovakav da nije islamski. Veliki broj sadašnjih egipatskih Arapa su zapravo islamizovani Kopti, što je ligična posledica trinaestovekovne islamske dominacije zemljom. - Egipatski hrišćani nisu u prvim redovima buntovnika, jer su svesni da bi oni platili najvišu cenu zato što „Muslimanska braća“ odolevaju pritiscima - kaže Jevtić. - Kopti, koje predvodi papa Tavrados, znaju i da demonstranti koji protestvuju protiv „Muslimanske braće“ u njima ne vide prave Egipćane. A pravi Egipćanin za egipatske muslimane ipak je - musliman. To što su demonstranti uz pomoć armije uspeli da svrgnu Mursija ne znači da će rezultat biti sekularni Egipat, onakav kakva je Turska. - A koliko je tursko društvo prihvatilo sekularizam, vidi se iz činjenice da Erdogana demonstracije nisu ozbiljno potresle - kaže Jevtić. - Uprkos velikom broju demonstranata u Istanbulu, Ankari i drugde, on čvrsto drži dizgine u rukama i hladno poziva na izbore. Jer, zna da ima ubedljivu većinu, prvenstveno ruralanu Tursku gde sve vrvi od dece, ali je i ogroman broj intelektualaca, a sada i oficira koji prihvataju njegov model. ISLAMSKO PROLEĆE „ARAPSKO proleće“ je zajednički naziv usvojen u celom svetu za procese koji se odvijaju u celom arapskom svetu. Ali njegova suština je u jačanju islama u arapskim državama i dolasku na vlast onih struktura u društvu koje se zalažu za dosledniju primenu šerijata. Upravo zbog te činjenice ispravnije je ove procese definisati kao „islamsko proleće“. Političku mapu Bliskog istoka i severne Afrike presudno ne oblikuje religija, već uticaji i intervencije sa strane, ali je sigurno da će najdalekosežnija politička posledica „arapskog proleća“ biti jačanje islamističkih snaga u regionu. Kakav god bio rezultat trenutne egipatske pobune, stručnjaci se slažu da uloga islama u državi neće biti dovedena u pitanje, a samim tim islamska priroda političkog sistema koji iz toga može da nastane. - Na fer i slobodnim izborima u arapskim zemljama sasvim sigurno pobediće proislamističke političke partije - kaže Marko Veković, politikolog religije. - To je očekivano jer je karakteristika većine ovih zemalja: autoritarna vlast, jak sistem državne kontrole, diversifikovana etnička struktura, manjak prava i sloboda, nizak stepen obrazovanja i velika razlika u bogatstvu. U Libiji je izbio plemenski sukob, u Siriji sektaški, u Egiptu je na sceni sukob islamista i sekularista. Bunt protiv Mubaraka, kao i onaj u Tunisu gde je sve počelo, vodile su sekularno orijentisane i zapadnim vrednostima inspirisane snage, a kao pobednik izašle su muslimanske političke partije. Zemlje na Bliskom istoku i u severnoj Africi u kojima je došlo do političkih promena neće imati istovetnu sudbinu, kao što, uostalom, ni put do tih promena nije bio istovetan. Sve su dobile krajnje neizvesnu šansu za novi početak, a izgubile izvesnost državne stabilnosti i lične sigurnosti građana. Žrtve na svim stranama nemoguće je pobrojati... Stotine hiljada ljudi ostalo je bez domova, razrušeni su gradovi, sela, putevi, naftna postrojenja. - Očigledno je da demokratija na islamistički način novih vlasti nije donela očekivanu slobodu - kaže Tanasković. - Time se manifestovao ograničeni demokratski, samim tim i politički kapacitet svake izrazito islamističke vlasti. Ne samo u Egiptu, nego i u drugim državama regiona, dinamika uspostavljena između masa nezadovoljnika i nosilaca političke vlasti, bili oni demokratski izabrani ili delovali kao segmenti državnog mehanizma kao vojska u Egiptu, određivaće buduće tokove zbivanja u celoj ovoj zoni. U sve ove procese sa mnogo „igrača“ i različitih interesa, uključene su velike svetske sile, pre svega SAD, Rusija i Kina, ali i EU. Velizar Antić, politikolog religije, kaže da ne treba zanemariti ni interese lokalnih sila pre svega, Saudijske Arabije, Irana, Turske i Izraela. FITILj IZ AMERIKE Fitilj za promene potpaljen je sa američke obale Atlantika, a promene imaju više ciljeva - nastavak uništavanja principa suvereniteta i uključivanje preostalih teritorija Bliskog istoka u sistem NATO partnerstava i programa. Očekuje se i nastavak politike ovladavanja energentima od strane moćnih zapadnih vlada i transnacionalnih korporacija. U planu je slabljenje i dodatna kontrola EU kao potencijalne sile, kao i uticanje na privredni razvoj Rusije, Kine, Indije. - Iz ovog kruga vode se sukobi na relaciji suniti-šiiti u Siriji, gde Iran otvoreno stoji na strani predsednika Bašara el Asada, dok je Saudijska Arabija i ceo sunitski svet na strani opozicije - kaže Antić. Šta, zaista, mogu da učine snage koje dolaze posle promena u arapskim zemljama? Otvara se pitanje spremnosti novih vlasti u „oslobođenim“ zemljama da podnesu teret promena. - Nove vlasti zarobljene su protivurečnostima i nepoznanicama - kaže Tanasković. - Problem je i vlastiti legitimitet, pa se njihova pozicija ne može oceniti stabilnom. Teško će se boriti s iskušenjima koja ih očekuju. Ishod je, dakle, i dalje neizvestan. A ono što je sigurno, to je da ovakva neizvesnost manje zabrinjava svetske političke centre na Zapadu, pre svega u SAD, od mogućnosti da se u bilo kojoj od ovih država afirmiše čvrsta i stabilna vlada na čelu sa nekom autentičnom liderskom ličnošću.
Nastavak na Večernje novosti...
