Izvor: Politika, 03.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelkina stogodišnjica
Dugovečna dama, okružena rođacima i prijateljima, u gostoprimljivoj kući
Od našeg stalnog dopisnika
VAŠINGTON, decembra – Da je nekom magijom neko odnekud prebačen te večeri do te neupadljive a lepe porodične kuće u vašingtonskom predgrađu Betesdi, nikad ne bi pogodio na kom se kontinentu obreo pa – ni koje je dobi domaćica. Engleski se proređeno čuo, prevladavao je srpski, pod su prekrivali ćilimi balkanskih šara, naresci su mirisali na prekookeanske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << veštine, sa čeonog zida prostrane odaje, ispunjene rođacima i gostima, gledali su, ovde mahom nepoznati, naslikani sveci, dok se "sve vrtelo" oko žene, odevene u crno, usavršene umešnosti da "sve razume", pa i ono što ne može da čuje.
Ne mičući iz fotelje, ova dama je gospodarila situacijom, s manje izgovorenih reči od bilo koga u masi oko nje. Lako je podnosila poglede radoznalih da proniknu u tajnu njene – krepke dugovečnosti.
Bez recepta
Te subote, 25. novembra, ona – Jelka Janković, napunila je 100 godina, ostvarivši tako i jedan aktuelni američki san. Nedavna anketa je, naime, pokazala da dve trećine od 300 miliona građana SAD priželjkuje da u zdravlju i veselju proslavi stoti rođendan.
U generacijskoj manjini – oko 70.000 ovdašnjih stoletnika – sada se našla i gospođa Jelka. Možda je, po njenim bližnjima, najstarija američka Srpkinja, bar među rođenim u Srbiji.
Nema recept za dugovečnost, kaže u razgovoru za naš list, izražavajući se tečnim, jasnim maternjim jezikom. "Umereno živim i dosta postim jer sam vrlo verujuća" – dodaje i napominje da se moli Bogu ujutru i uveče "da mi oprosti grehe, jer ma koliko čovek pazi, ipak zgreši".
Dok priča o sebi, okupljeni je povremeno "ispravljaju". Kaže da je pušila godinu-dve, a rođaka tvrdi da je taj "greh" mnogo duže upražnjavala, do dolaska ovamo. Kaže i da "nikad nije pila", a čuje se dobacivanje: "osim što se sada osveži čašom piva".
Njena kuća u Betesdi je mešavina globalizacije i lokalizacije, kao i mnogi domovi ovde, čiji su stanari "još nešto" osim Amerikanci. I u "novom svetu", neguju svoj "stari svet", koga često više nema, bar ne onakvog kakvog ga pamte.
Na svet je Jelka došla 1906. u Sinovčeviću, kod Šapca, u imućnoj porodici Popović. Završila je učiteljsku školu, ali nikad nije radila kao učiteljica. Nameštenje je ustupila siromašnoj koleginici. Od roditelja je dobijala pozamašan džeparac.
Zatim se, 1925. udala za šabačkog advokata Janka Jankovića. Sledeće godine rodio im se sin Miodrag. U Drugom svetskom ratu on s četnicima odlazi u borbu "protiv Nemaca i komunista", ali se ne vraća živ.
Rat joj i muža odvodi – u zarobljeničke logore po Nemačkoj, gde on preživljava. Iz te zemlje odlazi 1950. u SAD, ne želeći da se vrati u domovinu, s čijom se novom vlašću ne slaže. Zapošljava se kao profesor srpskog za diplomate u Stejt departmentu.
Jelka se suprugu ovde pridružuje 1953. Pravi kolače za onda poznati francuski restoran u Vašingtonu i šije u salonu čije su klijentkinje iz visokog društva.
Od odlaska, pre 53 godine, Jelka u Srbiju nije dolazila, iako je "sto puta" poželela da vidi zavičaj. Prvo su se suprug i ona pribojavali dolaska u zemlju gde su izgubili sina i gde im je veći deo imovine oduzet. Kad su razlozi za strah nestali, ponestalo je snage.
U međuvremenu, Jelka i rodbina postali su "magnet" za zemljake. Kuća im se pročula kao "uvek otvorena za sve dobronamernike" i kao sastajalište "finog, građanskog sveta", pretežno obližnjih i gostujućih Srba. Nedavno se tu okupilo i poveće društvo, povodom godišnje konferencije američkih stručnjaka za jezik i kulturu slovenskih naroda.
S Bušovom čestitkom
Iako se nikad nije vraćala u Srbiju, za Jelku kažu da je "sva u srpstvu". Od muževljeve i svoje penzije izdvaja za pošiljke, najčešće, kažu, ona bez direktnog potomka – deci bez roditelja u Srbiji. Učlanjena je u organizacije srpske dijaspore, čita novine iz postojbine, slavi slave koje su ona i rođaci odande preneli.
Za njen 100. rođendan, na sobnoj zidnoj tabli bile su okačene mnoge prigodne poruke. Među njima i – čestitka "prvog para Amerike", predsednika Džordža Buša i njegove supruge Lore. Ovde je običaj da šef države na taj način ukaže poštovanje stoletnim sugrađanima, a u pismu, s njegovim i potpisom "prve dame", izražena je i želja da Jelka "okružena srećnim uspomenama, nastavi da doprinosi da svet bude bolje mesto svima koji je vole".
Jelka Janković kaže da zaista ima i "srećnih uspomena" i da je pamćenje najviše obraduje podsećanjem na davna vremena "kad se u Srbiji složno živelo, kad su dobro stajali i gospoda i seljaci". A česti posetioci, od kojih su se mnogi nagledali sveta, uveravaju da se u njenoj kući osećaju kao na jednom od sve ređih "boljih mesta".
Momčilo Pantelić
[objavljeno: 03.12.2006.]
