Izvor: Vostok.rs, 27.Jan.2014, 17:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jadovno: Zaboravljeni genocid
27.01.2014. -
I mada je Jadovno svojevrsna uvertira za Jasenovac, koncentracioni logor gde će već pasti stotine hiljada žrtava, sve jedno on ostaje zaboravljena epizoda genocida u 20. veku. Ono što je učinjeno u Jadovnu do danas nije dobilo ni stoti deo pažnje i osude koju su dobili neosporni zločini u Aušvicu i Treblinci.
Četrdeset hiljada leševa za 130 dana: Jevreji, Romi, Srbi (oni u većini). Sada su ovde živopisna letovališta, a 1941. godine na obali Jadranskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << mora nalazio se kompleks koncentracionih logora Gospić-Jadovno-Pag koji je napravilo ustaško rukovodstvo Nezavisne Države Hrvetske, saveznika i satelita nacističke Nemačke. Kompleks je postojao svega pola godine, zatim su ga zatvorili italijanski fašisti, koje su užasnula zverstva učinjena nad civilima. U tom sistemu funkcionisao je prvi u Drugom svetskom ratu logor za decu i žene. Govori predsednik društvenog udruženja Jadovno 1941. Dušan Bastašić:
- Iz logora Metajna između 24. i 25. avgusta 1941. godine sve žene i deca transportovana su na Slanu, gde je bio srpski logor i u toj noći su svi poklani. Izveštaj o tome su napravili Italijani zbog strašnog smrada, koji se širio tim područjem, a početkom septembra ekshumirali tela poubijanih, ukupno 791 leš. Oni su te leševe skupil na gomilu i spalili, a taj pepeo sahranili u kamenjaru. I uredno su zabeležili da su ekshumirali tela 407 muškaraca, 293 žene i 91 dete do 15 godina starosti. Od njih je i jedna beba, po njihovoj proceni stara 5 meseci. Prema izjavama meštana, najveći broj zatočenika je ubijen tako što su im bile vezane ruke, bili bi ubodeni nožem i bačeni u more. Upravo zbog toga je negde 60-ih godina prošlog veka to područje proglašeno za registrovano memorijalno područje, ali i akvatorijum u širini 100 metara oko tog dela otoka. Zabeleženo je svedočenje ribara koji su rekli da kada bi ribarili tu da bi za mirno vreme videli kako su dole sa dna prema površini vire noge. Noge od tih mučenika koji bi bili ubijeni sa zavezanim kamenom oko vrata…
Jedno od najstrašnijih svedočenja o dešavanjima u Jadovnu dao je 1942. godine ustaša Joso Orešković koga su zarobili partizani. „Instruktor“ po prezimenu Luburić terao ga je da prođe „vatreno krštenje“, motivišući to time da treba Hrvatsku očistiti od „kuge“, tačnije Srba i Jevreja...
- Luburić je izvadio nož i ubio dete, govoreći pri tome: Evo kako se to radi. Kada je dete zaplakalo i briznula krv, zavrtelo mi se u glavi. Umalo nisam pao. Prihvato me je jedan od ustaša. Kada sam malo došao sebi, Luburić mi je naredio da podignem desnu nogu. Pod nju je podmetnuo drugo dete. Zatim je naredio: tuci. Udario sam nogom i smrskao detetu glavu. Luburić mi je prišao, potapšao po ramenu i rekao: Bravo, ti ćeš biti dobar ustaša.“
U kontinentalnom delu koncentracionog logora koji je obilovao kraškim pećinama, hrvatski nacisti su koristili ništa manje podmukli način: vezivali su ljude bodljikavom ž icom, ubijali one koji su stajali prvi i oni su povlačili sa sobom žive, kako bi se još neko vreme iznad jama čuli prvo krici, zatim stenjanje žrtava koje postaje sve tiše.
Svedočenja preživelih Jadovno je malo, brižljivo se sakupljaju, a ovaj proces je u drugoj polovini dvadesetog veka započeo srpski istoričar Đuro Zatezalo. Njegovim arhivom i novim istraživanjima sada se bavi organizacija Jadovno 1941. Ona čuva, na primer, sećanja doktora Ota Radana iz Zagreba. Dan kada je Hitler napao SSSR on je zajedno sa drugim Jevrejima dočekao u Zagrebu, u zaključanom vagonu za stoku, uz krike nemačkih i ustaških vojnika – smrt Staljinu, smrt Jevrejima! Radan je bio poslat na prinudni rad u kompleks Jadovno, gde su zatvorenicima objašnjavali da „Rad oslobađa“. preživeli se sećaju da je to bio „pakao u kamenoj pustinji: iznurujući radovi, na primer, sa kamenom bez bilo kakvih alatki; glad koja tera da se kuva i jede biljka koja liči na kaktus i kojom u mirnodopsko vreme ribari natapaju mreže... Ali najstrašnije je bilo sunce koje prži i žeđ: ona se nije mogla utoliti vodom u kojoj svoje stvari peru čuvari logora.
I mada je Jadovno svojevrsna uvertira za Jasenovac, koncentracioni logor gde će već pasti stotine hiljada žrtava, sve jedno on ostaje zaboravljena epizoda genocida u 20. veku. Ono što je učinjeno u Jadovnu do danas nije dobilo ni stoti deo pažnje i osude koju su dobili neosporni zločini u Aušvicu i T reblinci. O uzrocima govori predstavnik Centra Holokaust iz Moskve Kiril Feferman:
- Uzroci su vezani za to kako se formira ljudska svest: sve zlo se asocira sa grupom logora koje su organizovali Nemci na okupiranoj teritoriji. Mnogi u savremenom svetu, pa i tada nisu mogli da prihvate ideju da se vrši ciljano uništavanje ne samo Jevreja, već i Srba. Nemcima uništenje Srba, čini mi se, nije bilo tako važno, ali ako sunjihovi najbliži saradnici hteli, oni nisu negodovali. Cena saradnje bilo je učešće u “konačnom rešavanju jevrejskog pitanja”, sa čim je rukovodstvo Nezavisne države Hrvatske bilo više nego saglasno. Proces je bio vrlo kratak i neviđeno žestok. Bio sam na mestima gde se nalazio sistem logora Jadovno. To ostavlja utisak, čak pošto sam posetio Mathauzen i druga slična mesta.
U SFRJ, mada tada nisu hteli da diraju stare rane, sećanje na žrtve Jadovna ipak je bilo označeno. Situacija se naglo promenila posle 1991. godine, kada je započeo period nezavisne Hrvatske. Dušan Bastašić iz društvene organizacije Jadovno 1941. objašnjava da sve što je vezano za sećanja na genocid počelo je da se uništava, a posle obnove procedura je ponovljena.
- Kod Šaranove jame postoji jedan mali memorialni zid, ali to je minorno, maleno. Tu su pre rata bile postavljene dve ploče, koje su uništene u proteklom ratu. Uspeli smo da obnovimo spomen-ploče, kada je tu bio predsednik Tadić, tada je obnovljen i centralni spomenik, podignut 1989. godine a isto tako uništeni u proteklom ratu. To je sve što se tiče memorijala za područje na kojem je ubijeno najmanje 38 hiljada Srba i 2 hiljade Jevreja. Za sada su registrovane 32 kraške jame u kojima su ubijeni ljudi. Za gotovo sve ove jame ne zna se uopšte tačno mesto gde se nalaze, nego se zna približna lokacija i ni iz jedne od tih jama nisu ekshumirana tela žrtava. I niko ne pokazuje nikakve inicijative da se istraže te jame. Paradoksalno je, da je u vreme dok je većina hrvatskih medija , a ako hoćete i srpskih, ispunjena informacijama o potrazi za nestalim iz proteklog rata, što je naravno normalno, za ove žrtve od pre 70 godina ne postoji to isto merilo. Te žrtve su potpuno zaboravljene . To je nešto što je teško shvatljivo.
Države bivše Jugoslavije ušle su u novu epohu sa raznim istorijskim nasleđem, objašnjava Kiril Feferman iz centra Holokaust.
- U Nemačkoj od kraja Drugog svetskog rata sa mukom, ali teče proces denacifikacije. Decenijama možda ponekad previše strogo vaspitanje nije moglo da se ne odrazi. U Hrvatskoj, pošto je na čelu države Jugoslavije stajao Hrvat, čak ni iz bliza nije bilo masovnog prevaspitavanja. A pošto se SFRJ raspala, na njenim ruševinama je nastala nova Hrvatska sa vrlo nacionalističkim dnevnim redom, koja nije težila da shvati rezultate Drugog svetskog rata. Sada su možda u toku drugi procesi, umereniji. Vetrovi koji duvaju iz Evrope počinju da utiču na nove generacije. Ali to je spor proces – Nemcima su bile potrebne decenije. Želimo da se nadamo da će vreme učiniti svoje.
Ruski i srpski stručnjaci sarađuju i rade na tome da javnost sazna o Jadovnu što je moguće više. Tako je 2013. u Moskvi predavanja održao epsiskop Lipljanski Jovan Ćulibrk, čiji rad o istoriji Holokausta u Jugoslaviji sada prevodi na ruski. Sa svoje strane predstavnici organizacije Jadovno 1941. organizovali su u Ruskom domu u Beogradu tematsku izložbu i nadaju se da će njihovi radovi naći svog prevodioca i u Rusiji.
Timur Blohin,
Izvor: Glas Rusije
