Izvor: Politika, 04.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Između Kremlja i Belog doma
Kada u maju i zvanično bude ušao u Kremlj kao novi prvi čovek Ruske Federacije, Dmitrija Medvedeva – suverenog pobednika nedeljnih predsedničkih izbora – verovatno će obuzeti dvojno osećanje. Nema sumnje da će njegova inauguracija biti jednako pompezna kao ona iz 2000. kada je rusko vladarsko žezlo preuzimao njegov prethodnik Vladimir Putin, ipak, ponešto će biti drugačije. Jer, Putin je na tronu nasleđivao ostarelog predsednika (Borisa Jeljcina), načetog bolešću, koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je vlast predavao u potpunosti, bez ikakve zadrške. Medvedev na tako nešto, jednostavno, ne može da računa. Okolnosti mu to ne dopuštaju.
Ipak, možda je tako i bolje. Pre svega za njega. Jer u suočavanju sa problemima koji i dalje tište Rusiju upravo bi potreba za samodokazivanjem mogla Medvedeva da izdigne iznad uloge „predsedničkog surogata" (kakvu žele da mu nametnu politički krugovi na Zapadu), u istinskog lidera. Njegov dosadašnji rad, a pre svega uspešno rukovođenje Savetom direktora gasnog giganta „Gasproma", kazuju da mu ni potencijal ni umeće ne nedostaju.
Mediji željni senzacija već su se upleli u spekulacije o tome ko će, u stvari, vladati Rusijom u naredne četiri godine – Medvedev ili Putin. Ova dilema čini se logičnom, ali ne obavezno i ključnom. Putinova Rusija nije ni po čemu ličila na Rusiju Borisa Jeljcina. Pa zašto bi Rusija Medvedeva ličila na Putinovu? Uporno nastojanje analitičara, posebno zapadnih, da najveću državu na svetu posmatraju isključivo kao nepromenjivu autoritarnu tvorevinu moglo bi se pokazati pogrešnim. Šanse novog predsednika, definitivno, ne bi trebalo ni da stavljaju u taj kontekst.
Nema sumnje da će Putinu, kao budućem premijeru, biti mnogo lakše nego Medvedevu kao predsedniku države. I to ne samo zbog različitosti dve funkcije. Naime, formiranje vlade je posao za koji Putin ima i dara i iskustva. On je to, uostalom, već dokazao vršeći istu dužnost krajem devedesetih, pre nego što ga je Jeljcin promovisao u svog naslednika. Sem toga, ne treba smetnuti s uma da je u ruskoj političkoj nomenklaturi vlada ipak samo skup činovnika. Kremlj je nešto sasvim drugo.
Medvedev će već u narednim danima morati da vuče poteze koji će, nesumnjivo, izazvati gnev pojedinaca u zdanju na Crvenom trgu, pa i šire. Jer, iako će se težište vlasti od maja na neki način, a pre svega zahvaljujući Putinovom nesumnjivom autoritetu, pomeriti ka Belom domu (sedištu vlade), biti u palati čiju su atmosferu kreirali carevi, sovjetski moćnici, i njihovi demokratski naslednici i dalje predstavlja statusni simbol. I za Rusiju i za svet. A ne zaboravimo, u ruskom ustavu se ništa suštinsko nije promenilo. Predsednik je tu da vlada, a premijer sa kabinetom da sprovodi njegovu politiku. Barem naizgled.
Ono što aktuelnoj predsedničkoj smeni u Rusiji daje posebnu notu intrigantnosti jeste – kako će svet reagovati na ove promene. Za njih, glavni sagovornik, po hijerarhiji, više neće biti Putin, nego Medvedev. Sa druge strane, jasno je, takođe, da budući prvi čovek najveće države na svetu neće obavezno biti i onaj koji donosi konačne odluke. Barem ne samostalno. Drugim rečima, a gledano iz prakse političkih sistema, Rusija bi ubuduće mogla da bude demokratskija čak i od država takozvanog demokratskog Zapada. Podela nadležnosti između šefa države i vlade biće mnogo ravnomernija nego, na primer, u Francuskoj, Velikoj Britaniji, Nemačkoj, SAD..., dakle zemljama u kojima je prava vlast skoncentrisana u rukama jednog čoveka – premijera ili predsednika, svejedno.
Kako će sagovornici Rusije gledati na ovu promenu moći će da se oseti već na predstojećem aprilskom samitu NATO-a u Rumuniji, kojem će Putin poslednji put prisustvovati u funkciji šefa države.
A to će biti tek početak. Jer mnogo šta u svetskoj političkoj areni odrediće i predstojeći predsednički izbori u SAD, zakazani za kraj godine. Naime, dok Amerikanci budu razmišljali da li svoj glas da daju „labavim" kandidatima Hilari Klinton i Baraku Obami, ili „agresivnom" Džonu Mekejnu, novi ruski predsednik i premijer imaće sasvim dovoljno vremena da se uigraju i „ispeglaju" eventualne grube šavove novouspostavljene arhitekture vlasti.
Ne bi trebalo smetnuti s uma ni činjenicu da je takozvani putinizam kao jasna vizija ruskog puta u budućnost već uveliko ugrađen u temelje spoljne i unutrašnje politike najveće države na svetu. Ta linija sigurno neće biti dovedena u sumnju činjenicom da Vladimir Putin iz jedne kancelarije prelazi u drugu. Uostalom, nedavna poseta Dmitrija Medvedeva Srbiji bila je pre predsednička nego premijerska. Tako su je ocenili svi svetski izveštači.
Rusija je svoje karte stavila na sto. Čeka se odgovor sveta, pre svega SAD.
Slobodan Samardžija
[objavljeno: 05/03/2008]
