Izvor: RTS, 18.Avg.2020, 14:12
Istraga UN o ubistvu koštala 700 miliona dolara, bez rezultata
Punih petnaest godina prošlo je otkako su istražitelji UN stigli do tri metra dubokog kratera u centru Bejruta do trenutka kada su za ubistvo koje je potreslo čitav Bliski istok osuđena četvorica prilično beznačajnih pripadnika šiitskog pokreta Hezbolah. Cena istrage i suđenja procenjena na 700 miliona dolara. Nisu identifikovani ni bombaš-samoubica ni naredbodavci ubistva.
Stravična eksplozija potresla je centar Bejruta 14. februara 2005. godine. >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << Među 22 žrtve ovog samoubilačkog napada nalazio se i Rafik Hariri, bivši libanski premijer i čovek u čiji su naredni mandat na čelu kabineta u Bejrutu brojne lokalne i zapadne snage polagale velike nade.
Trenutak eksplozije predstavljao je okidač za brojne javne i zakulisne političke igre, koje su ionako slabašni Liban koštale petnaest godina političkih previranja, intriga, ubistava i međusobnih optuživanja rivalskih frakcija.
Libanske policijske snage i obaveštajne službe odmah su pokrenule istragu, ali su se njihovi nalazi, u velikoj meri kompromitovani zarad različitih interesa, ubrzo pokazali tankim i neverodostojnim, pa je odmah postalo izvesno da će se potragom za ubicama morati postarati međunarodni tim istražitelja.
Jedanaest dana kasnije u Bejrut su stigli istražitelji Ujedinjenih nacija, čiji je zadatak bio da iz tri metra dubokog kratera izdvoje dokaze koji bi prekinuli lavinu spekulacija i identifikovali stvarne počinioce atentata.
Istovremeno sa početkom istrage, Haririjev sin i politički naslednik Saad zatražio je povlačenje sirijskih trupa sa libanske teritorije, optužujući indirektno režim Bašira al Asada za ovo, ali i seriju drugih ubistava koja su u skoro pravilnim intervalima potresala Liban.
Na direktne optužbe protiv Sirije nije se dugo čekalo, jer je prvi šef istražitelja UN u ovom slučaju, Nemac Detlev Mehlis, već u oktobru objavio prve nalaze svog tima, prema kojem su za ubistvo Rafika Haririja osumnjičeni "elementi unutar sirijskih i libanskih obaveštajnih službi".
Mehlev je Savet bezbednosti UN upozorio i na brojne propuste koje su u istrazi eksplozije počinile libanske snage bezbednosti, te bezbroj podmetnutih dokaza i gomilu činjenica koje su zainteresovane obaveštajne službe modifikovale shodno sopstvenom nahođenju.
Rezultat angažmana Mehlisa u istrazi, tokom koje su ubijena i dva libijska policajca, nikada nije do kraja razjašnjen. Kada je napustio mesto šefa istražitelja, tvrdio je da mu Ujedinjene nacije više ne mogu garantovati bezbednost, dok je veliki broj zvaničnika svetske organizacije, ali i ambasadora, odahnuo kada su Nemcu videli leđa, smatrajući da su njegove nepromišljene optužbe ozbiljno pretile da izazovu nove sukobe između sunita i šiita u Libanu.
Interesovanje Haškog tribunala Ključne elemente u složenoj slagalici koju su pokušavali sa sastave, prvo iskusni Nemac, a zatim i kasniji glavni tužilac Haškog tribunala Serž Bramerc, predstavljale su politički potezi koje je Rafik Hariri nameravao da povuče po ponovnom izboru za premijera Libana.
Hariri je, kako navode brojni svedoci događaja koji su tih meseci potresali Liban, bio nameran da uz pomoć Zapada natera Siriju da konačno povuče trupe sa libanske teritorije, što je Asadova vlada po svaku cenu pokušavala da izbegne.
Nekoliko dana pre objavljivanja prvog izveštaja istražitelja UN, sirijski general Gazi Kanan je počinio samoubistvo. General Kanan je opisivan kao ključna ličnost u dvadeset godina dugim nastojanjima Damaska da učvrsti uticaj u Libanu. Pre nego što je prekomandovan na mestu ministra unutrašnjih poslova Sirije, general Kanan je gotovo dve decenije bio na čelu sirijske obaveštajne službe u Libanu.
Svega sat pre nego što je sirijska državna televizija objavila vest o smrti generala Kanana, objavljena je njegova poslednja izjava u kojoj negira da je primio novac od Haririja.
U Liban je stigao 1976. godine sa sirijskim trupama koje su u sklopu arapske inicijative upućene u tu državu kako bi zaustavile građanski rat. Sirijci su se iz Libana povukli tek posle ubistva Rafika Haririja i silnog pritiska Zapada na Bašara al Asada.
Sirija je odlučno negirala umešanost u ubistvo Rafika Haririja i sudeći prema izveštajima koji su tih godina stizali u sedište UN u Njujorku, u najvećoj meri je sarađivala sa istražiteljima svetske organizacije.
Pogrešni pravci Libanci, takođe, nisu sedeli skrštenih ruku, pa su u avgustu 2005. godine uhapšena četvorica visokih bezbednosnih zvaničnika, uključujući šefa vojne obaveštajne službe i komandanta garde. Tri godine kasnije, posebno telo pri UN je ocenilo da je njihovo hapšenje bilo neosnovano i nepravedno. Oslobođeni su sredinom 2009. godine.
Savet bezbednosti je, nedugo zatim, istražiteljima UN proširio zadatak i naložio im da istraže još 14 politički motivisanih ubistava u Libanu, uključujući lidera libanski hrišćana Pjera Žamaela i generala Fransoa el Hadža.
Nedugo po objavljivanju prvog od brojnih izveštaja tima istražitelja, Saad Hariri je u ime libanske vlade zatražio formiranje posebnog suda pred kojim bi se sudilo počiniteljima i inspiratorima ovog nedela. Ujedinjene nacije su dve godine kasnije taj zahtev uslišile i odlučile da će se sedište suda nalaziti u Hagu.
Istraga Ujedinjenih nacijaNeposredno posle eksplozije u Bejrutu, postalo je izvesno da libanska policija i obaveštajne službe, beznadežno "izbušene" različitim spoljnim uticajima, ali i nedostatkom odgovarajuće tehnologije, neće biti u stanju da iz tri metra dubokog kratera izdvoje dokaze koji bi mogli predstavljati osnovu budućih optužnica.
Istražitelji su sa mesta eksplozije odneli ukupno 58 navodnih dokaza, uključujući DNK, otiske prstiju, fragmente eksploziva, tragove alata, kao i ostatke boje i metala, koji su kasnije obrađivani u brojnim laboratorijama širom sveta.
Posle brojnih analiza, koje su rađene širom sveta, ustanovljeno je da je Hariri stradao u napadu bombaša-samoubice koji se aktivirao oko 1,8 tona eksploziva natovarenih u beli "micubišijev" kombi. Uprkos brojnim pokušajima, identitet bombaša-samoubice nikada nije utvrđen, ali je DNK analizom potvrđeno da se ne radi o Libancu, već pre o osobi poreklom iz Jemena ili Jordana.
Takođe, utvrđen je i put kojim je beli "micubiši" iz Japana dospeo do Bejruta. Kombi je, navodno, ukraden u Japanu, da bi preko Saudijske Arabije stigao do Tripolija u Libanu, gde je pretvoren u jednu od najrazornijih auto-bombi u istoriji pošto je natovaren sa 1.800 kilograma eksploziva i dva mehanizma za okidanje. Eksploziv je aktirao bombaš-samoubica, ali nikada nije utvrđeno kod koga se nalazio rezervni sistem za aktiviranje, osmišljen najverovatnije za slučaj ako se vozač kombija predomisli.
Istragom je identifikovano šest kartica za mobilne telefone koje su korišćene u operaciji praćenja kretanja Rafika Haririja. Te kartice su, suštinski, predstavljale osnovu na koji su istražitelji UN ustanovili da je među atentatorima na Haririja i počiniocima još bar 18 politički motivisanih ubistava, postojala direktna veza.
Kartice za mobilne telefone su se pokazale ključnim prilikom podizanja optužnica protiv Hezbolahovih operativaca Salima Džamila Ajaša, Hasana Habiba Merhija, Huseina Hasana Oneisija i Asada Hasana Sabre. Njihovi telefoni su locirani u neposrednoj blizini Haririjevog konvoja u trenutku eksplozije i isključeni su neposredno nakon atentata.
Peti osumnjičeni, jedan od šefova vojnog krila Hezbolaha Mustafa Badredin ubijen je tokom rata u Siriji.
Šta je eksplodiralo Najveće interesovanje, svakako, izazvale su analize eksploziva koji je upotrebljen u atentatu. Istraga koju su vodili Libanci objavila je da je "micubišijev" kombi bio natovaren TNT-om, ali istražioci UN su došli do sasvim drugačijeg zaključka. Na ostacima zadnje osovine, felne i limarije pronađeni su fragmenti eksploziva RDX, poznatijem pod nazivom Semteks, dok su na kasnije obrađenim ostacima delova vozila otkriveni eksplozivi PETN, TNT i DNT, kao i male količine eksplozivne materije TNP.
Odnos vrsta eksploziva naveo je istražitelje na zaključak da je tvorac bombe, svakako, imao vojno iskustvo ili sličnu obuku, jer se ova vrsta eksploziva u najvećem broju slučajeva koristi u vojne svrhe.
Istražitelji su utvrdili da je eksploziv najverovatnije aktivirao bombaš-samoubica, jer je Haririjev konvoj bio "pokriven" sa tri različita sistema za ometanje daljinski upravljanih uređaja. Sva tri uređaja za ometanje, postavljena na "mercedesima" iz Haririjeve pratnje su radila u trenutku eksplozije.
Si-Es-Aj BejrutBombaš-samoubica nije identifikovan iako je na 33 uzorka pronađen njegov DNK. Da zaključka da je pronađen upravo DNK počinioca ubistva, istražitelji su došli pošto je utvrđeno da je ta osoba bila najbliža eksploziji, kao i da su svi ostaci pronađeni zapadno od kratera. NA njima su otkriveni i tragovi plastike, koji su, navodno, bili deo eksplozivne naprave.
Istražitelji su, takođe, zaključili da je bombaš aktivirao eksploziv dok se nalazio u kombiju, ili je bio odmah ispred vozila.
Ne izjašnjavajući da li se radi o počiniocima ili međusobno povezanim grupama počinilaca, istražitelji UN su u više navrata tvrdili da su iza njih stajali "ozbiljni i napredni" obaveštajni kapaciteti.
Svi ti detalji, koji su povremeno isplivavali iz hiljada strana dokumentacije koje su sastavili istražitelji, naveli su, mahom zapadne diplomate, na zaključak da atentat ni u kom slučaju ne bi mogao biti izveden bez znanja i političke podrške Hezbolaha i vrha vlasti u Damasku.
Odricanje odgovornosti I Hezbolah i Sirija su nebrojeno puta negorali bilo kakvu vezu sa ubicama, tvrdeći svako na svoj način, da se radi o složenoj zaveri smišljenoj kako bi se bacila senka na Hezbolah, a samim tim i režim Bašira el Asada.
Ambasador Sirije pri UN Bašir el Džafari je u više navrata demantovao veze sa ubicama, nazivajući spekulacije o mogućoj vezi atentatora sa Damaskom "zlonamernim".
Ne imenujući osumnjičene, posle nekoliko godina prikupljanja dokaza, istražitelji UN su ustanovili da je mreža ljudi koji su pratili, a zatim i ubili Rafika Haririja, uspostavljena dugo pre eksplozije u Bejrutu, kao i da je pomno pratila svaki korak bivšeg libanskog premijera.
Takođe, utvrđeno je da je deo te organizacije nastavio da deluje i posle ubistva, ali kako se čini nikada nisu prikupljeni čvrsti dokazi o umešanosti "dežurnih krivaca" – Hezbolaha i Sirije u ovaj događaj.
Motiv za ubistvoIstražitelji Ujedinjenih nacija su pokušali da sastave slagalicu o okolnostima koje su okruživale poslednjih 15 meseci života Rafika Haririja, kako bi utvrdili motiv ovog atentata.
Zbog toga su razgovarali sa više desetina osoba iz njegovog užeg okruženja, kao i sa brojnih stranim emisarima i zvaničnicima sa kojima se bivši libanski premijer sastajao.
Utvrđeno je da je u tom periodu u više navrata primao pretnje smrću, ali i da su ga saradnici, istovremeno, uveravali da neće biti meta napada. Hariri je, kako su utvrdili istražioci, do samog kraja bio ubeđen da mu ne preti direktna opasnost.
Tim Ujedinjenih nacija je, takođe, razmatrao nekoliko mogućih verzija koji su se odnosili na motiv atentatora – od ekstremista kojima je smetala Haririjeva veza sa Zapadom, navodne Haririjeve namere da razotkrije korupcionašku aferu banke El Madina, pa do najkomplikovanije verzije prema kojoj su ubice želele da sve navedene pretpostavke iskoriste kako bi prikrili sopstvenu umešanost.
Cena istineIstraga o atentatu na Rafika Haririja koštala je više od 700 miliona dolara i u nju je, stalno ili povremeno, bilo uključeno oko 450 stručnjaka iz različitih oblasti, uključujući i sudije Tribunala pred kojim se četvorica optuženih nikada nisu pojavila.
Sva četvorica optuženih su manje značajni operativci Hezbolaha, o čijem se mestu boravka već godinama ne zna ama baš ništa. Uprkos brojnim spekulacijama, nikada nije imenovana ni jedna strana vlada kao mogući inspirator ovog političkog ubistva.
Osim Sirije, u nekoliko navrata, pre svega zbog veza sa Hezbolahom pominjan je i Iran, ali teza o stranoj umešanosti u atentat nikada nije stigla do sudija u Hagu, pre svega jer se u praksi pokazalo da je takvu vezu praktično nemoguće dokazati.
.jpg)
