Izvor: Politika, 21.Avg.2011, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istorijski kompromis na Alpima
Postavljanjem dvojezičkih topografskih tabli i radom specijalne istorijske komisije pokušava se ostvariti pomirenje koruških Slovenaca i Austrijanaca
Postavljanjem prve dve od 160 predviđenih topografskih tabli sa dvojezičnim natpisima mesta, u prisustvu šefova vlada Slovenije i Austrije, u Celovcu je minule nedelje ozvaničen početak procesa pomirenja koruških Slovenaca i Austrijanaca. Za manje od godinu dana, nizom paralelnih i pratećih akcija trebalo bi da se stavi tačka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << na razmimoilaženja pripadnika dve narodnosti koja su eskalirala tokom minulih pet i po decenija.
Poseban značaj pridaje se rasvetljavanju detalja iz takozvane bombaške epohe. Specijalnoj istorijskoj komisiji povereno je da do početka iduće godine dokumentuje „doprinos koruških Slovenaca nastanku današnje, demokratske Austrije”. Pri tom bi valjalo pokazati da koruški Slovenci nisu kolektivni krivci za seriju bombaških atentata u Koruškoj, sedamdesetih godina prošlog veka, već da je reč o pojedincima koji su dejstvovali po nalogu stranih sila, odnosno po zadatku nekadašnje Savezne službe državne bezbednosti (Jugoslavije), sovjetskog KGB-a, britanskog MI-6 i nemačkog BND-a.
U Koruškoj je između 1972. i 1979. godine detoniralo devetnaest paklenih mašina, a osujećen je višestruki broj pokušaja atentata, koji se ne saopštava javnosti. Slično događanjima u Južnom Tirolu pripojenom Italiji, atentati su dovedeni u vezu sa nastojanjima radikalnih organizacija koruških Slovenaca za osamostaljenjem.
Po zvaničnoj definiciji autohtoni narod i (su)osnivač nekadašnje Karantanije, koruški Slovenci su do danas bili i ostali „parije carevine, potom republike”. Ostali su kao nevoljena manjina i posle proglašenja Druge republike (Austrija od kraja Drugog svetskog rata). Od sticanja punog suvereniteta, 1955. godine, zvanični Beč je okolišao sa ispunjenjem obaveza iz tačke sedam Državnog ugovora kojom su definisana prava nacionalnih manjina i posebni status koruških Slovenaca, uprkos činjenici da je ispunjenje odredbi iz tog zvaničnog akta bilo preduslov za suverenitet.
U napetoj atmosferi, na scenu su stupile obaveštajne službe stranih sila. Primera radi, BND je „regrutovao” saradnike među koruškim Slovencima, preko kojih je formirana i održavana nemačka špijunska mreža u Jugoslaviji. Zvanično su vrbovani od instituta „Balkanski centar” u Minhenu, a bili su pod komandom prominentnih predstavnika „nemačkog hora” (vodećih oficira) u Austriji – nekadašnjeg narodnjačkog ministra odbrane Ferdinanda Grafa i dugogodišnjeg gradonačelnika Celovca Leopolda Gugenbergera. Britanski MI-6 je preko slovenačke mreže u Koruškoj održavao komandne sisteme partizanskog pokreta koji bi u slučaju da SSSR okupira Austriju stupio u akciju.
„Najbrojniju grupu agenata, međutim, dirigovao je nekadašnji SDB”, kaže šef istorijske komisije Alfred Elste. Pozivajući se na originalne dokumente, Elste imenuje „Stanetovu grupu” (misli se na Staneta Dolanca) i tvrdi da je vodila na platnom spisku 72 osobe zaposlene u koruškoj vladi i u saveznoj vladi Austrije.
Austrijska državna policija (danas Ustavobranitelji) sumnja da su svi atentati organizovani uz pomoć jugoslovenskog saveznog DB-a. Dokazano je, međutim, samo u jednom slučaju da je Udba bila u direktnoj vezi sa atentatorima. Prilikom napada na Muzej referenduma o ostanku Slovenaca pri Austriji, u koruškom Felkermarktu, oktobra 1979. godine, prevremeno je eksplodirala bomba sastavljena od komponenti jugoslovenske proizvodnje. Teško povređeni atentatora imali su lažne dokumente za koje Austrijanci tvrde da su „proizvod Udbine fabrike pasoša”.
Za razliku od „zaverenika austrijskog porekla” koji su na sličan način bili aktivni u Dolomitima, zvanični Beč je diverzante iz redova koruških Slovenaca nazvao – teroristima i kriminalcima koji svoje porive zadovoljavaju na uštrb interesa austrijskog naroda. Takav pristup doveo je do totalnog razmimoilaženja, štaviše do političke izolacije slovenačke manjine. U doba totalnog zahlađenja, štaviše, limitiran je broj slovenačkih predstavnika koji su u parlamentu smeli da koriste maternji jezik.
Novo pokrenuti proces pomirenja je ravan istorijskom kompromisu. Po mišljenju neutralnih posmatrača, međutim, reč je o kompromisu nauštrb slovenačke manjine.
„Zašto se umesto Ustavom propisanih 400 topografskih tabli postavlja samo 160”, pita se opozicija u Austriji, ali i u Sloveniji.
Ljubljanski krugovi, naime, tvrde da su Beč, Ljubljana i Celovec postigli sporazum po diktatu Brisela. Čovek, predodređen da rešava međunacionalne odnose u skladu sa voljom Brisela je visoki predstavnik međunarodne zajednice u BiH Valentin Incko, koji tvrdi da kompromisi moraju da postoje. Ali kao koruški Slovenac dodaje da je ovde reč – o trulom kompromisu.
Miloš Kazimirović
objavljeno: 22.08.2011.
