Izvor: Glas javnosti, 22.Okt.2008, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istorija ruskih tampon-zona
Piše: Piter Zejhan
Rusija se geografski nalazi u nepovoljnom položaju. Ona nema okeane koji bi joj obezbedili stratešku udaljenost od neprijatelja. Ona se ne može pohvaliti prirodnim geografskim pregradama koje bi je odvajale od Evrope, Bliskog istoka i istočne Azije. Istorija Rusije - to je letopis njenih napora da stvori tampon zone i pokušaja da uspostavi svoje gospodstvo nad takvim tampon-teritorijama.
S okončanjem hladnog rata, tampon-zona Rusije postala je najmanja >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << za njenu viševekovnu istoriju. Prostije govoreći, Rusija se sada boji da sama ne dođe pod tuđe gospodstvo - u vojnom, ekonomskom, političkom i kulturnom smislu, pa je njena politika ponovo usmerena na uspostavljanje tampon-zone.
U ovakvim uslovima, Rusiji je neophodno da uradi nešto od ovo dvoje. Prvo: da uspostavi paritet. Međutim, SAD na Rusiju gledaju kao na drugorazrednu državu i američki uticaj i moć će kao i dosad dalje razarati rusku bezbednost. Bude li u stanju da održava paritet sa SAD - Rusija će to razaranje, u krajnjoj meri, umanjiti. Međutim, Putin ne misli da paritet treba uspostaviti kroz konflikt. Iako je Rusija danas mnogo jača nego što je bila posle kraha rublje 1998. godine, i što čak nastavlja da jača svoju moć, Putin dobro shvata da se Sovjetski Savez raspao u dobroj meri zbog trke u naoružanju. Ostvariti paritet sa SAD za račun samo svojih resursa - za Rusiju, koja je mnogo slabija od SSSR, prosto je nemoguće.
Zato Putin pokušava da do pariteta dođe perom, a ne s mačem u rukamaÖ Stoga je Moskvi potrebno da sva tri strateška sporazuma sa SAD - START-1, START-2 i Sporazum o raketama srednjeg i malog dometa - budu korigovani, ali tako da ograniče dugoročno mogućnosti SAD. Sa istom ambicijom Moskva traži i korekcije u Sporazumu o konvencionalnom naoružanju u Evropi, nastojeći da on odrazi i fakat širenja NATO do kojeg je u međuvremenu došlo.
Rusiji je potrebno da Sporazum o raketama srednjeg i malog dometa bude direktno uvezan sa ostalima - da bi Moskva, bude li potrebno, imala mogućnost da iskoristi sasvim nove varijante: ili da taj Sporazum bude naprosto anuliran, ili da bude zamenjen modernizovanim i pouzdanijim sporazum START-1.
Treba se prisetiti glavne brige Kremlja u periodu posle završetka hladnog rata. On se bojao da će SAD od ruske periferije otimati komad po komad - sve dok ne padne i sama Moskva. Ta strahovanja su bila koliko snažna, toliko i opravdana.
Tokom cele dosadašnje istorije, samo su tri države predstavljale pretnju SAD. Prvu od njih - Veliku Britaniju - Vašington je priključio svojoj globalnoj politici u oblasti odbrane. Drugu - Meksiko - on je prosto potčinio sebi, a treća - Rusija - bila je razbijena tokom hladnog rata. Ulazak zemalja Varšavskog ugovora i Pribaltika u NATO, stvaranje baza u Centralnoj Aziji, zajedno sa najvažnijim - „narandžastom revolucijom“ u Ukrajini - prodemonstrirali su Moskvi da SAD igraju na sigurno.
Amerikanci smatraju da je u njihovom interesu da polako i postupno Rusiju samelju u prah. Zato je Moskvi potrebno - da bi druga varijanta profunkcionisala - da ima poluge uticaja u drugim regiona. A Iran je upravo takav „drugi region“.
Ne bude li Rusija prodala oružje Teheranu, to će suštinski osnažiti pokušaje SAD da vojnim sredstvima obuzdaju iranske aspiracije. Prostije govoreći, Rusija raspolaže svim mogućnostima da Iran baci pod točkove američkog teretnjaka, ali ona to besplatno neće učiniti.
