Izvor: Glas javnosti, 23.Dec.2009, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Istina o Kopenhagenu
Mladost je zainteresovanija za budućnost od bilo koga drugog. Sve donedavno, diskusija se vodila o tome u kakvom društvu želimo da živimo. Danas se diskusija vodi oko toga da li će ljudsko društvo preživeti.
Ovo nisu dramatične fraze. Moramo da se naviknemo na istinu. Nada je zadnje čega se ljudsko biće odriče. Sa pravim argumentima, ljudi i žene svih doba vodili su bitku za primer na Samitu u Kopenhagenu i održali su veliku lekciju svetu.
Iza kulisa
Sada >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << je važno da Kuba i svet saznaju što više je moguće o onome što se dogodilo u Kopenhagenu. Istina može biti jača od dezinformisanih i zavedenih umova onih koji u svojim rukama drže sudbinu sveta.
Ako je bilo šta bitno postignuto u prestonici Danske, to je činjenica da su mediji omogućili svetskoj javnosti da posmatra politički haos koji je stvoren tamo, i ponižavajući tretman vođa država, ministara i hiljada predstavnika društvenih pokreta i institucija koji su, u nadi i očekivanju, putovali u Kopenhagen. Brutalna represija danske policije prema miroljubivim protestantima bila je podsećanje na ponašanje nacističkih jurišnih trupa koje su okupirale susednu Dansku u aprilu 1940. godine.
Ali niko nije mogao da pomisli da će 18. decembra 2009, poslednjeg dana samita, danska vlada - saveznik NATO povezan sa divljanjem u Avganistanu - suspendovati sve ovo i dati veliku halu na raspolaganje predsedniku Obami za sastanak na kojem su samo on i grupa odabranih gostiju - njih 16 - imali ekskluzivno pravo da govore.
Obamine prevarantske, demagoške i dvosmislene primedbe nisu sadržale bilo kakvo obavezivanje na smanjenje emisija i potpuno su ignorisale Kjoto protokol. On je ubrzo zatim otišao iz hale, saslušavši još nekolicinu govornika. Među onima koji su pozvani da govore bile su najindustrijalizovanije nacije, nekoliko zemalja u razvoju i neke od najnerazvijenijih država sveta. Vođama i predstavnicima drugih 170 zemalja bilo je dozvoljeno samo da slušaju.
Na kraju govora 16 odabranih, Evo Morales, predsednik Bolivije, koji je nedavno dobio 65 odsto glasova i ima dvotrećinsku podršku gornjeg i donjeg doma skupštine Bolivije, zahtevao je da govori. Danski predsednik nije imao kud i popustio je pred insistiranjem drugih delegacija. Kada je Evo završio svoje dugo i duboko razmatranje, Danci su morali da daju reč Ugu Čavesu. Oba govora će u istoriji ostati zabeležena kao primeri pravovremenih i pravilnih reakcija. Zatim su, obavljenog posla, obojica napustili samit i otputovali u svoje zemlje. Ali kad je Obama nestao, otišao je neobavljenog zadatka.
Tajni sastanci
Od večeri 17. i ranih jutarnjih sati 18. decembra, premijer Danske i visoki predstavnici SAD sastajali su se sa predsednikom Evropske komisije i vođama 27 drugih razvijenih zemalja da bi ih - u Obamino ime - upoznali sa nacrtom sporazuma u čijem sastavljanju nije učestvovao nijedan od drugih svetskih vođa. To je bila antidemokratska inicijativa koja je ignorisala hiljade predstavnika društvenih pokreta, naučne i religijske institucije i druge učesnike samita.
Tokom noći 18. i do ranog jutra 19. decembra, kada su mnogi šefovi država već otišli kući, predstavnici zemalja čekali su nastavak zasedanja i zaključak događaja. Obama je 18. decembra držao sastanke i konferencije za štampu, a isto su radili i evropski lideri. A onda su otišli.
Nešto neočekivano se dogodilo zatim: u tri ujutru, 19. decembra, premijer Danske sazvao je sastanak kako bi zaključio samit. U to vreme zemlje su predstavljali ministri i drugi zvaničnici, ambasadori i tehničko osoblje.
Međutim, tog jutra neverovatnu bitku je vodila grupa predstavnika zemalja trećeg sveta, dovodeći u pitanje pokušaj Obame i najbogatijih na planeti da proguraju i konsenzusom usvoje dokument koji su nametnule SAD.
Predstavnik Venecuele Klaudija Salerno pokazala je impresivnu energiju kada je udarila rukom o sto, zahtevajući svoje pravo da govori. NJena ruka je prokrvarila. Ton kojim je govorila i dostojanstvo njenih argumenata nikad neće biti zaboravljeni.
Ministar spoljnih poslova Kube održao je žestok govor od otprilike hiljadu reči, iz kojeg izdvajam:
„Dokument za koji ste vi, gospodine predsedavajući, uporno tvrdili da ne postoji sada se pojavljuje... Videli smo nacrte koji su kružili tajnim krugovima i o kojima se pričalo na tajnim sastancima... „.
„Duboko žalim zbog načina na koji ste vodili ovu konferenciju.“
„Kuba smatra da je sadržaj ovog lažnog dokumenta ekstremno neadekvatan i nedopustiv. Cilj od dva stepena celzijusa je neprihvatljiv i imaće nebrojene katastrofalne posledice. „
„Dokument koji vi na ovako nesrećan način donosite ne obavezuje bilo koga na bilo kakvo smanjenje emisija gasova staklene bašte. „
„Imam saznanje da su i prethodne nacrte dogovarale u tajnosti male grupe ljudi. „
„Kad je reč o Kubi, nacrt je nespojiv sa univerzalno priznatim naučnim stavom da je neophodno i hitno osigurati smanjenje od 45 odsto do 2020. i najmanje 80 ili 90 odsto do 2050. godine. „
„Bilo koji argument o nastavku pregovora o postizanju dogovora o smanjenju emisija mora sadržati koncept o validnosti Kjoto protokola. Vaš papir, gospodine predsedavajući, smrtna je presuda za Kjoto protokol i moja delegacija ga ne može prihvatiti. „
„U ovom nacrtu deklaracije ne pominju se konkretne finansijske obaveze i transferi tehnologija u zemlje u razvoju, što je deo obaveza koje su prihvatile razvijene zemlje pod Okvirnom konvencijom UN za klimatske promene.
Gospodine predsedavajući, namećući svoje interese kroz vaš dokument, razvijene zemlje izbegavaju bilo kakvu konkretnu obavezu. „
„ Gospodine predsedavajući, zahtevam da se ovaj govor uključi u konačni izveštaj o radu ovog sramotnog 15. zasedanja Konferencije. „
Predstavnicima država dat je samo jedan sat da predstave svoje stavove. Ovo je često dovodilo do komplikovanih, sramnih i neprijatnih situacija.
Onda je došlo do duge debate u kojoj su predstavnici razvijenih zemalja snažno pritisnuli ostale, kako bi prihvatili gore pomenuti dokument kao konačni zaključak zasedanja.
Manji broj zemalja čvrsto je, međutim, insistirao na teškim greškama i dvosmislenostima u dokumentu koji su promovisale SAD, pogotovo kad je reč o odsustvu obaveze razvijenih zemalja da smanje emisije gasova i finansiraju napore zemalja u razvoju da preduzmu odgovarajuće mere za smanjenje emisija.
Posle duge i izuzetno napete diskusije, prevladala je pozicija zemalja ALBA (Bolivarska alijansa za Ameriku) i Sudana, kao predsedavajućeg G-77, da je dokument neprihvatljiv za Konferenciju i da zato ne može biti usvojen.
Latinoamerikanci
Zbog nepostojanja konsenzusa, Konferencija je mogla samo da „zabeleži“ da dokument postoji, i da predstavlja poziciju grupe od oko 25 zemalja.
Pošto je ta odluka doneta - u 10.30 po lokalnom vremenu - predstavnici zemalja ALBA održali su prijateljski razgovor sa sekretarom UN, kojem su preneli svoju dobru volju da nastave sa zajedničkom borbom za sprečavanje strašnih posledica globalnog zagrevanja.
Predstavnici ALBA izvestili su i o sledećem:
„... i oni koji su bili uključeni u razvoj dokumenta, i oni, poput predsednika SAD, koji su anticipirali usvajanje ovog dokumenta, nisu mogli da ignorišu odluku Konferencije da samo „konstatuje“ takozvani „Kopenhagenski sporazum“, pa su pokušali da uvedu proceduru kojom bi se omogućilo drugim zemljama koje nisu bile deo mutnog dogovora da mu se pridruže, kao i da se „sporazum“ objavi. Namera je bila očigledna: da se „pretvaramo“ kao da je ovaj „sporazum“ legalan, kako bi se preduslovili pregovori koji su usledili“.
„Ovom pokušaju su se čvrsto usprotivile Kuba, Venecuela i Bolivija. Ove zemlje upozorile su da dokument koji nije usvojila konferencija ne može da se smatra važećim i legalnim, i da je jasno da ne postoji nikakav zvanični dokument iz Kopenhagena. Prema tome, nema ni pravila koja bi se uspostavila kad je reč o navodnom usvajanju ovog „sporazuma. „
Ovako se završio Klimatski samit u Kopenhagenu: bez usvajanja dokumenta koji su u tajnosti nekoliko dana razmatrali najbogatiji, pod jasnim ideološkim vođstvom američke administracije.
Fidel Kastro Ruz
19. decembar 2009.
8.17 uveče
