Izvor: Politika, 17.Avg.2013, 13:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Islamsko lice arapskog proleća
Da li će se militantni islam ubaciti u tokove legalizacije „umerenog islama”?
Islamski faktor je konstantni deo naracije o arapskom proleću. Prvo je bio u pozadini, a što je vreme više prolazilo, postajao je sve aktuelniji, da bi događaji s vremenom doneli prve eksperimente Arapa sa islamističkim vladama.
Nahda u Tunisu i Muslimanska braća u Egiptu su se, posle decenijskih zabrana učešća u javnom životu, registrovali kao legitimne stranke, izašli na izbore >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i – pobedili. Uticajni su od Maroka i Jordana do Jemena. Neko uporište imaju i u Kataru. Čemu vodi njihovo uključivanje u demokratski parlamentarni život? Da li će se militantni islam ubaciti u tokove legalizacije „umerenog islama”?
Bilo bi normalno da u svetu islama takve stranke imaju glas, ali ovo autentično lice arapskog sveta oduvek je bilo potiskivano. Iako logika uči da potiskivanje gura u ekstremizam, a fizika da akcija izaziva reakciju, islamističke grupe podjednako su proganjali sistemi pod uticajem socijalizma i oni pod punom kontrolom Zapada.
Široko jezgro današnjih političkih formacija koje inspiriše islam je, uprkos njihovoj antiameričkoj retorici, pre svega pragmatično, spremno na kompromise o ideologiji ili spoljnoj politici.
Ali, američka politika prema Bliskom istoku decenijama je paralisana povodom „islamske dileme”: kako SAD da promovišu demokratiju u regionu bez rizika da islamisti dođu na vlast? Dilema je aktuelizovana kada su islamisti Alžira sasvim demokratski pobedili na izborima 1991, kada je militantni Hamas, takođe sasvim demokratski, na izborima osvojio vlast u Pojasu Gaze 2006. Da li „demokratski proces” podrazumeva samo pobedu „naših”? SAD postavljaju pitanja da li su verske političke snage islama u stanju da koegzistiraju sa demokratijom, pluralizmom ili pravima žena – ovo poslednje je najomiljeniji adut – ali ono što Ameriku mnogo više brine jesu spoljne politike koje bi sprovodile nove vlasti.
Prozapadne autokrate bili su poslušni izvođači spoljnopolitičkih zamisli svojih patrona. Islamisti zasad nemaju koherentne stavove o ovoj temi, ali potenciraju autohton arapski svet, sa mnogo više samopoštovanja, a manje nasleđenog kolonijalnog mentaliteta. Egipatski islamisti prestali su da budu zakleti neprijatelji Irana. Kontaktiraju sa Hamasom.
Nema sumnje da je demokratski eksperiment Bliski istok učinio manje predvidljivim, iako islamističke organizacije poput Muslimanske braće u Egiptu i Jordanu i Nahde u Tunisu pokazuju jake pragmatične tendencije.
Ako je arapsko proleće predstavljalo opšti šok, arapskog sveta i šire, jedan front mogao je da se nasluti i pre ovih seizmičkih dešavanja: konflikt između pocepanih i dezorganizovanih pristalica liberalnih demokratskih reformi i islamista predvođenih Muslimanskom braćom.
Braća su decenijama bili neka vrsta egipatske „skrivene realnosti”. Revolucija 25. januara 2011. učinila je da izađu na površinu. Polako, baš kako su se njihovi pripadnici u sve većem broju tog januara na Tahriru pridruživali pobunjenoj matici mahom sekularnih i liberalno orijentisanih demonstranata – inteligencije, studenata i srednje klase – ili pripadnicima gradske sirotinje bez islamskih obeležja.
Političko krilo Muslimanske braće, Partija slobode i pravde, samo je legalizovani atest izmenjene atmosfere. Za razliku od sekularne opozicije koja je slaba i podeljena, braća su se za kratko vreme nametnula kao najbolje organizovana politička grupacija. Na izborima 2012. osvojili su polovinu mesta u parlamentu. Islamista Muhamed Mursi pobedio je na predsedničkim izborima. Arapsko proleće nesumnjivo je ojačalo islamsko naspram sekularnog, otvarajući pitanje da li je moguća međusobna kohabitacija.
Da li je to početak novog ciklusa koji bi događaje 2011. značajno razlikovao od arapskih revolucija pedesetih godina prošlog veka, kada su Mladi oficiri u Egiptu oborili kralja Faruka, kada je Siriju uzdrmavala serija vojnih udara, kada je krvavom revolucijom 1958. srušena monarhija u Iraku?
Svi ovi potresi imali su neke zajedničke karakteristike: bili su podstaknuti željom da se uklone vlasti bliske bivšim kolonijalnim silama, da se uspostavi istinska nezavisnost i ostvari panarapsko jedinstvo koje su im Britanci i Francuzi onemogućili iscrtavanjem bliskoistočnih granica posle propasti Osmanskog carstva. Revolucije su tada imale još nešto slično: socijalizam. Sekularni arapski lideri potisnuli su ili, u slučaju Egipta, zatvarali i proterivali islamiste, a Arapi su uspeli da povrate zagubljeno samopoštovanje. Vladao je optimizam. Egipat i Sirija 1958. osnivaju Ujedinjenu Arapsku Republiku.
Tada kola kreću nadole. Tri godine kasnije UAR se raspada jer Naser insistira da bude „otac Arapa”. Istovremeno, lideri jačaju sopstvene pozicije udaljavajući se i od ideja socijalizma i od svojih naroda. Rivali se eliminišu. Počinje carstvo despotije. Katastrofalan, ponižavajući poraz arapskih armija od Izraelaca u šestodnevnom junskom ratu 1967. ubija svaku nadu za jedinstvom. Panarabizam kopni. Arapi ulaze u eru koja će dugo trajati.
Sutra: Sekularni despoti dali su šansu islamu
Boško Jakšić
objavljeno: 17.08.2013.
