Izvor: Politika, 23.Maj.2015, 12:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Islamska država uzvraća udarac
Nije teško zamisliti ratnike Islamske države (ID) i inače uverene u to da su oruđe proviđenja koje će ubrzati dolazak dana odsudne bitke između Dobra i Zla, one koje hrišćani nazivaju Armagedonom, kako nakon poslednjih pobeda postaju još više ubeđeni da su izabranici Boga, čija ih ruka direktno vodi.
U proteklih nekoliko meseci ID je izgubio 20.000 kvadratnih kilometara teritorije samo u Iraku a isteran je i iz dela Sirije. Iz ruku su im istrgnuta mnoga nalazišta nafte i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << rafinerije, izvor većine prihoda neophodnih za ratovanje na dva fronta i održavanje „kalifata”, koji pokušava da stanovnicima pruža sve ono što bi im davala i prava država. Nekoliko ključnih figura te terorističke organizacije u istom periodu je likvidirano. Amerika i njeni saveznici ne prestaju da zasipaju njene redove bombama: više od 3.600 vazdušnih napada im se doslovno obrušilo na glavu od avgusta prošle godine.
A onda je ID u blickrigu, za svega četiri dana, osvojio dve strateške tačke. Zauzimanjem iračke Ramade ušli su u srce sunitske zemlje u Iraku i ušančili se u još jednom gradu nadomak prestonice Bagdada. Otimanjem sirijske Palmire prvi put su prodrli u centralni deo zemlje, pod kontrolu su stavili izvorišta gasa iz kojih se električnom energijom umnogome napajaju područja Sirije u kojima je još ukotvljena vlada Bašara el Asada i obezbedili sebi gomilu antikviteta, čijom prodajom na crnom tržištu takođe finansiraju svoj pohod. Iz apsolutne defanzive, ID je naizgled potpuno preokrenuo situaciju.
Nije, ipak, da je ID nepobediv, kao što se već pokazalo u prethodnim mesecima. On je samo iskoristio sistemske slabosti Sirije i Iraka, koje su se savršeno odrazile u Palmiri i Ramadi.
Palmira je prvo sirijsko bojište na kojem je ID oteo teritoriju direktno iz ruku Asadovih vojnika. Sve do sada, mahom je zauzimao područja van kontrole, gde se u prvom redu morao boriti sa slabijim protivnicima, grupama koje su takođe ustale protiv režima. Ova pobeda ID, koja je, prema izveštajima, čak i postignuta lakše nego što se moglo očekivati, sluti na to da je i Asad znatno oslabljen nakon četiri godine borbi sa nekoliko neprijatelja i da se, od nekadašnjeg apsolutnog vladara, sve više preobražava u samo jednog od gospodara rata u Siriji, makar i dalje bio najjači među njima. Njegove trupe su se ovih dana povlačile i sa severa zemlje, borbe su odavno doprle čak i do predgrađa Damaska, prestonice države, a ugroženo je i drugo veliko Asadovo uporište – Homs.
Ali, to ne znači da će Asad, koji pri tome i dalje uživa podršku Irana i naklonost Rusije, ubrzo biti potpuno razbijen. Čak i da režim u dogledno vreme padne, ostaće pitanje kako pomiriti sve preostale grupe koje ratuju u Siriji i interese njihovih stranih sponzora. Američki program naoružavanja i obuke umerene sirijske opozicije za borbu sa ID tek je zaživeo, dok je i Turska, koja ima svog favorita među grupama koje su se digle protiv Asada, počela da sarađuje sa Saudijskom Arabijom i Katarom u izgradnji koalicije sirijskih antivladinih snaga koje bi ratovale protiv ID. Međunarodna zajednica nije uspela da se saglasi ni oko nametanja zone zabranjenog leta nad Sirijom.
Ako je to ikakva uteha, u vojnom smislu proboj ID u Siriji još nije toliko dramatičan koliko se čini. Prva procena da je osvajanjem Palmire preuzeo kontrolu nad polovinom sirijske teritorije već je osporena konstatacijom da se, izuzev što je taj jedan grad promenio gospodara, drugde u zemlji granice unutar kojih dominira ID nisu promenile. Većina prostranstva koje on drži i dalje je u pustinji.
Za poslednji uspeh ID u Iraku još je očiglednije da ne predstavlja veliki napredak u vojnom smislu. Koliko god Ramada bila blizu Bagdada, prestonica je prepuna vojske i teško da će pasti. Van Ramade, ID se nikud nije uspeo mrdnuti. Ali, pad tog grada jeste značajan jer je pokazao da šiitski režim u Bagdadu nije bio potpuno angažovan na zaštiti jedne sunitske provincije. Vlada premijera Hajdara Abadija ne distancira se dovoljno brzo od politike marginalizacije sunita koju je vodio njegov prethodnik Nuri Maliki, pa se, što joj se obilo o glavu u Ramadi, usred rata čak nije preterano žurila ni sa mobilizacijom sunita. Iračka vojska je slaba i Abadi se oslanja na Kurde, koji na severu uspešno obuzdavaju ID, ali ne polažu račune Bagdadu, i šiitske milicije, koje su pod direktnom kontrolom ili uticajem Teherana.
Tako se i Amerika našla u poziciji da se u Siriji bori protiv „iranskog čoveka” Asada, dok u Iraku posredno sarađuje sa Iranom, mada su im interesi dugoročno suprotstavljeni. Pitanje je i koliko se u Bagdadu u punoj meri shvata da je irački interes staranje o svim građanima i njihovo ujedinjenje oko zajedničkih ciljeva – upravo je podbacivanje Asada u tome, uz svesrdno odmaganje iz inostranstva, dovelo i do raspada Sirije u ratu svih protiv svakoga.
