Izvor: Politika, 20.Sep.2010, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Islam u Gradu bogova
Turska je na sredokraći između modernog i tradicionalnog društva, što pokazuje i sukob oko hidžaba
Od našeg specijalnog izveštača
Istanbul, septembra – U ovom gradu rasutom između Evrope i Azije, većina žena na glavi nosi jednu drugu vrstu raskršća: tursko društvo rastrzano je između sekularnosti koju je zemlji u amanet ostavio Kemal-paša Ataturk, i islamizacije koju osam godina podstiče vlada premijera Redžepa Tajipa Erdogana.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Tako je hidžab, islamski povez za glavu kojim se od muških pogleda štiti gotovo dve trećine Turkinja, čuvarima legata Oca Turske postao crvena marama.
Turska je od 1923. sekularna zemlja, pa mnogi misle da je hidžab opasan politički simbol i da se iza pokušaja Erdoganove vlade da ukine sudsku zabranu nošenja hidžaba po učionicama i na univerzitetima krije udar na kemalističko nasleđe.
Problem je kompleksan koliko i Turska: ponosito demokratska i privrženo religiozna, kosmpolitska i sofisticirana, pri tom i agrarna i konzervativna. Šta onda dominira Istanbulom: religija ili sekularizam?
Obišao sam Nišantaši, najuglancaniji gradski kvart ispunjen elegantnim restoranima i ljudima koji su „najbogatiji i najlepši” stanovnici ovog 16-milionskog megapolisa.
„Ne mislim da je Istanbul religiozan grad, niti da je to Turska”, kaže Lejla Ipekči, novinarka liberalnog lista „Taraf” dok pijuckamo čaj u kafeu „Pjer Loti”, omiljenom sastajalištu „lepog Istanbula”.
Njena prijateljica smatra da možete da vodite moderan život i da istovremeno budete vernik. „Sebe bih opisala kao misleću, zaposlenu, sekularnu muslimanku koja je ponosna što je Turkinja.”
Ženama oko džamije četvrti Fatih religija je nešto drugo, „kruna u srcima”. Ovo je jedan od tipično konzervativnih delova grada. Ulice i sokaci puni su muškaraca sa bradama, a žene su bez izuzetka pokrivene hidžabom.
„Turska je na sredokraći između modernog i tradicionalnog društva”, objašnjava Sahin Alpaj, profesor političkih nauka na ovdašnjem univerzitetu Bahčišeher i kolumnista najtiražnijeg lista „Zaman”. „Ovaj proces tranzicije je veoma težak za ljude koji iz ruralnih delova dolaze u gradove.”
Pre tri decenije 44 odsto Turaka živelo je po gradovima. Danas blizu 70 odsto, najveći deo baš u Istanbulu. Brza urbanizacija i industrijalizacija neizbežno su u ljude po gradovima useljavali otuđenje i osamu.
Ko da im pomogne? Država nije. Islam se ponudio kao melem. Oživljavanje islama je Tursku podelilo oko uloge vere, pre svega u političkom životu.
Ideju o razdvajanju države od religije je još u vreme Otomanske imperije guralo nekoliko reformističkih pokreta, ali pravi sekularizam uveo je veliki reformator Ataturk.
Ukinuti su kalifat, ured šeika-ul-islama i arapsko pismo. Fes je zamenjen evropskim šeširom. Ustav iz 1924. izbacio je odrednicu o islamu kao državnoj veri. Legalizovan je građanski brak, a ko hoće tek potom može da slavi religioznu ceremoniju.
Kemalističko insistiranje na nacionalizmu bilo je široko prihvaćeno, ali je antiislamske mere podržavala samo mala urbana elita. Od šezdesetih godina prošlog veka islam je počeo da se vraća. Karavani vernika uselili su se u ovaj „Grad bogova”, dok su muslimanski birači bili sve razočaraniji starim partijama.
Erdogan je kao gradonačelnik Istanbula podržao oživljavanje vere, tražio da se omogući slobodno nošenje hidžaba koji je sa škola i fakulteta proteran posle vojnog puča 1980. Zabrana je posebno pooštrena 1997. kada su generali iz senke uklonili vladu koja im se činila suviše islamističkom.
Erdoganova proislamska Partija pravde i razvoja uspela je pre dve godine da poništi zakon, ali koji mesec kasnije turski Vrhovni sud je potvrdio zabranu.
„Turska je moderna zemlja i uživam u slobodi da ne nosim hidžab”, kaže studentkinja Selma Sojsal koju sam sreo na vodenom tramvaju što od azijskog Uskundera vozi ka evropskom Fenerbahčeu.
Pitam Selmu šta će da radi kada diplomira. Znam zašto pitam. Ona nema odgovor. Prema podacima Svetske banke, u Turskoj radi manje žena nego u svim državama od Evrope do centralne Azije.
Dok se u drugim zemljama povećava udeo zaposlenih žena, on u Turskoj već decenijama opada. Procenat zaposlenih žena u Turskoj niži je od onog u Avganistanu.
Danas samo jedna od pet Turkinja radi, daleko ispod odnosa 3:5 pre tri decenije. Da li je to zbog islama? Ili hidžaba? Iako supruge predsednika Abdulaha Gula i premijera Erdogana nose hidžab, ženama sa islamskom prekrivkom nema mesta u državnoj administraciji. Tako obučene, advokatice ne mogu u sud, novinarke u parlament, sekretarice u poresku upravu.
„Problem je sa interpretacijom islama”, kaže urednik „Zamana” Bulent Keneš. „Anadolijski islam nije vehabizam sunitske Saudijske Arabije, šiizma Irana ili Al Kaide. Problem je prenaduvan jer je Ataturk bio islamomrzac.”
Sadašnja vlada nagoveštava da sekularizam i nacionalizam – Ataturkovi legati – moraju da uključuju i demokratske slobode, među njima i verske slobode.
Poruka se odnosi na one kojima hidžab nudi drugu vrstu slobode. „Osećam se zaštićenom od muškaraca i njihovih pogleda”, smatra studentkinja Čansu Jilmaz obarajući pogled ispod ružičaste marame. „Islam kaže da je kosa muškarcima najprivlačnija.”
Profesor Alpaj smatra, međutim, da Turska ponovo postaje sve sekularnija. Navodi da se turski islamisti ne odriču modernizacije, ustavnosti ili demokratije. Nisu protiv razumnih ograničenja broja medresa ili približavanja EU.
Vladajuća elita sebe vidi kao muslimansku verziju evropskih hrišćanskih demokrata. Premijer Erdogan, odrastao u konzervativnom miljeu istanbulskog kvarta Kasimpaša, posvećeni islamski vernik koji ne puši i ne pije, odbacuje optužbe da smera da od Turske napravi islamski emirat.
Pisac i umetnik Bedri Bajkam, nepokolebljivi sekularista, tvrdi, međutim, da je u toku „soft religiozna revolucija” koju predvodi premijerov konzervativno-demokratski islamski politički amalgam.
„Tursku sve više zapljuskuje antisekularni, proislamski talas”, smatra Bajkam podsećajući na reči Nedžmetina Erbakana, lidera prve proislamske vlade posle 1923, koji je govorio da će Turska svoj režim promeniti prema fundamentalizmu, a da je debata samo oko toga „da li će se to dogoditi u krvi ili bez nje”.
Bajkam uzvraća: „Mi ne želimo da budemo nazivani umerena islamska demokratija. Želimo da budemo prava demokratija, potpuno sekularna.”
Konfrontacija se nastavlja.
Boško Jakšić
objavljeno: 21.09.2010.
