Izvor: Politika, 18.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iskorak u novi svet
Moj junak odlazi u Kinu, vidi ljude koji piju kapućino i voze BMW, i oseća iluziju da je sve kao u Velikoj Britaniji ili Americi, ali ništa nije tako, kaže britanski pisac Toni Parsons
Poznati britanski autor Toni Parsons, pored ostalih autor i bestselera „Čovek i dečak”, ponovo je gost Beograda, ovoga puta povodom predstavljanja svog novog romana „Moja omiljena supruga”, u izdanju beogradske „Lagune”. Srbija je prva zemlja u koju Parsons >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dolazi posle svetske premijere ove knjige, koja je održana krajem februara u Londonu. „Moja omiljena supruga” priča je koja govori o muškarcu i ženi našeg doba, o njihovim borbama, radostima i skrivenim čežnjama. Iznad svega to je knjiga o tome gde prestaju seks, pustolovina i opsesije, a počinje istinska ljubav.
Toni Parsons karijeru je započeo kao muzički kritičar i kolumnista mnogih magazina, a danas će održati predavanje na Filološkom fakultetu u 13.15 časova. U 15.00 u Skupštini grada Beograda primiće ga predsednik Skupštine grada Zoran Alimpić. U večernjim satima potpisivaće primerke svojih knjiga u knjižari Akademija. Parsons je već bio gost u Novom Sadu, a sa Nišlijama će se družiti sutra u knjižari IPS-a od 17.30 časova.
Može li se reći da je Vaša nova knjiga svojevrsni iskorak napred u odnosu na prethodne po tome što govori o „novom svetu”, o savremenoj Kini, ispunjenoj lepotom, ali i socijalnom nepravdom?
U pravu ste. Mislim da je svet ove knjige više okrenut globalnoj sceni od prethodnih. Ranije sam pisao intimnije knjige. U ovom novom romanu prikazane su velike fabrike, ekonomija i politika koje utiču na sudbinu likova i nisu pod njihovom kontrolom. U Kini se dešavaju specifične i velike ekonomske i političke promene. Voleo bih da mislim da sam napravio iskorak i da sam nešto više rekao o svetu u kojem živimo.
Za čim traga Bil, glavni junak romana, kada sa porodicom odlazi u Šangaj?
On tamo odlazi iz ekonomskih razloga, ne zbog toga što bi želeo da upozna kinesku kulturu. Želi da okuša svoju sreću, ali ne shvata koliko će sve to biti drugačije u odnosu na ono što ostavlja za sobom. Uprkos tome što Kina ekonomski uzrasta i što sve više nalikuje na Zapad, to je zapravo drugačija vrsta državnog uređenja, to nije ni klasični komunizam, ali ni kapitalizam koji prepoznajemo u zapadnim zemljama. To je nova vrsta jednopartijskog kapitalizma. Mladi advokat koji sada odlazi u Kinu nije na vrhu „lanca ishrane”, jer postoje ozbiljno moćni i bogati Kinezi, bogatiji nego što će on ikada biti. To je odraz novog veka.
Vaš junak se suočava sa mnogo većom socijalnom nepravdom u tom svetu, mnogo većom od one koja je u Evropi pokrenula pank pokret?
Mislim da ljudi ni sada ne shvataju da, iako čujemo da će Kina za pedeset godina imati najjaču ekonomiju na svetu, sada tamo živi milijarda siromašnih ljudi. Taj ekonomski rast zasnovan je na skoro beskrajnoj potrebi za radnicima u fabrikama. Prošlog leta postojala je bojazan od zagađenih igračaka iz Kine, i ja sam otišao u sobu svoje kćerke u nameri da ih bacim. I onda sam otkrio da je sve u sobi moje petogodišnje kćerke proizvedeno u Kini. Tako da ništa nisam mogao da bacim, jer bi ona bila vrlo ljuta na mene. Zapad je postao zavisan od tih jeftinih stvari. Moj junak odlazi u Kinu, vidi ljude koji piju kapućino i voze BMW, i oseća iluziju da je sve kao u Velikoj Britaniji ili Americi, ali ništa nije tako. Ljudi rade u fabrikama u kojima nemaju nikakva prava, nemaju sindikate. Ali, u isto vreme Kina nikada nije bila slobodnija nego sada. Međutim, to je daleko od savršenstva. Ranije su milioni ljudi umirali od gladi zbog nerazumne komunističke ekonomske politike. Zato je teško Kinu posmatrati bez pomešanih osećanja, zbog velike socijalne nepravde, ali i zbog velikih dostignuća.
Svakako ste Kinu posetili tokom trogodišnjeg pisanja ove knjige?
Mnogo vremena sam tamo proveo u devedesetim godinama, putujući. Bio sam i na mestima opisanim u knjizi, na severu u Dongbeju, kao i na jugu. U Šangaju sam bio mnogo puta, u poslednjih nekoliko godina. Nekada putujete ne znajući tačno šta tražite.
Vaš junak odlazi u novi svet da okuša sreću. Da li bira između toga da bude bogat, nesrećan i prazan, menjajući za to siromaštvo i ispunjenost sa svojom porodicom?
Ne verujem da su to vrednosne opcije. Ja potičem iz siromašne porodice i bio sam siromašan kao mlad otac. Siromaštvo izjeda i uništava vreme. U Africi deca po čitav dan sakupljaju čistu vodu. Ali, ne morate ići u siromašne afričke zemlje da biste to zaključili. Siromaštvo vam ne donosi sreću, ali ni u bogatstvu ne postoji prava mera, kao kod zavisnika od heroina. Kao da nikada nije dosta. Moj junak Bil misli da će dobiti dobar posao i da će biti srećan, ali onda želi da postane partner, i tako dalje i više, više. U Velikoj Britaniji i Americi ima mnogo od toga. Moji roditelji živeli su u jednoj kući čitavog života i moj otac je radio tri posla. Pitanje je koliko nam je zaista potrebno i koliko je dovoljno. To nikada zapravo ne znamo.
Da li to znamo u ljubavi i šta zapravo traži Vaš junak kada se zaljubljuje u Kineskinju?
Kada se zaljubljujemo, to iskustvo drugačije je od stvarnosti i problema sa roditeljima ili sa decom. To je vrsta slobode i mogućnosti koje gubimo sa godinama. Đinđin predstavlja jednu vrstu slobode.
Međutim njen lik govori nam i o položaju žene danas, žene koja je takođe i jedna vrsta tražene robe, žene koja postaje izdržavana ljubavnica?
To je posebno slučaj u Kini gde postoji neverovatna nejednakost. Đinđin bi u Velikoj Britaniji bila profesor, ali u Kini ljudi koji rade te obične a cenjene poslove plaćeni su tako malo. Tragedija je u tome što joj je potreban bogat muškarac kao ulaznica za svet koji liči na Zapad i udobnost. Bil koristi tu ekonomsku nejednakost.
Tako u središtu romana nastaje ljubavni trougao. Da li je moguće podjednako i istovremeno voleti dve osobe?
Mislim da ljudsko srce poseduje beskrajne mogućnost da voli, da se proširi. To je moguće biološki, ali socijalno i emotivno nije moguće. Čovek koji ima dve žene i dva doma, biće otkriven. Kineska poslovica kaže da čovek sa dve kuće gubi razum, a čovek sa dve žene gubi dušu. Ima u tome istine.
Kako Vam se sada čini Beograd?
Bio sam ovde pre 35 godina, kao devetnaestogodišnjak, a bio sam u Beogradu i pre dve godine, toplo sam dočekan i sjajno sam se proveo. Mislim da je sada situacija napetija nego tada. Ljudi su zabrinuti za svoju budućnost, ali ja bih kao prijatelj Srba i kao pisac voleo da Srbija postane punopravna članica Evropske unije.
Marina Vulićević
[objavljeno: 19/03/2008.]
.jpg)
