Izvor: Danas, 15.Dec.2014, 23:48 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iran između dve vatre
Pregovori o nuklearnom programu Irana traju više od 10 godina, u različitim oblicima. Zato ne čudi što je rok za postizanje sporazuma ponovo produžen. Iran i njegovi sagovornici - pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN i Nemačka (P5 +1) - moraju do kraja juna da postignu sporazum.
Takav sled događaja je obeshrabrujući i bilo bi lako reći da se stiče utisak da je ceo proces osuđen na propast. Ali razloga za nadu ima. Izgleda da su u aktuelnoj rundi pregovora dva ključna >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << aktera - Iran i Sjedinjene Države - voljni, ako ne i očajni - da pregovore privedu do uspešnog kraja.
Od sporazuma bi koristi imali i iranski predsednik Hasan Rohani i predsednik SAD Barak Obama. Sankcije koje su uvedene Iranu počinju značajno da se odražavaju na njegovu ekonomiju, a rešenje spora je preduslov za bilo kakav napor obe zemlje da sarađuju na postizanju mirovnog sporazuma u Siriji ili da se uhvate ukoštac s opasnošću koja vreba od Islamske države.
Iran upravo izlazi iz trogodišnje unutrašnje političke borbe. Vojne i konzervativne mule, koje smatraju da Iran treba da proizvede nuklearno oružje, bore se protiv većinskih mula poslovne zajednice i mula okrenutih reformama, koje predvode Rohani i bivši predsednik Mohamad Katami, koji smatraju da ne treba. Ishod je bio neizvestan - sve dok vrhovni vođa ajatolah Ali Hamenei nije ponovio fatvu kojom se zabranjuje nuklearno oružje.
Dok god je ovo pitanje bilo nerešeno, iranska delegacija koja učestvuje u pregovorima nije mogla da se dogovori o željenom ishodu. To je bilo očigledno u slučajevima kada je Međunarodna agencija za atomsku anergiju dobila pristup „osumnjičenim“ objektima tokom pregovora, samo da bi lokalni komandanti odbili svoje inspektore kada stignu. (Američka delegacija je takođe s vremena na vreme bila nedosledna i često je obuhvatala zvaničnike koji su izuzetno neprijateljski raspoloženi prema Iranu, zajedno sa disciplinovanim diplomatama koji su zahtevali sporazum na zahtev Obame.)
Postoji još jedan dobar razlog za nadu. Bliski istok prolazi kroz šiitsko buđenje. Kao što je slučaj sa sporim, ali sigurnim pokretima tektonskih ploča, ovaj široki preobražaj se manifestuje kroz lokalne, destruktivne erupcije.
Kada je u ratu koji je Amerika vodila u Iraku zbačen Sadam Husein, ugrožena je delikatna ravnoteža. Sadam je bio beskrupulozan i okrutan, ali je njegov režim bio pretežno svetovan. Daleko od posedovanja oružja za masovno uništenje, bio je usredsređen na to da zadrži vlast. Pošto je naučio lekciju u brutalnom i skupom ratu sa Iranom, Sadam je pazio da ne poremeti ravnotežu.
Islamski svet je više od hiljadu godina poprište sukoba sunita i šiita. Iran je uz alavitski režim u Siriji bio jedina država pod kontrolom šiita do američke invazije. Oko 70 odsto arapske populacije na svetu čine suniti, a šiiti su manjina u svim arapskim zemljama, osim u Iraku i Bahreinu. Pad Sadama je omogućio šiitskoj većini u Iraku da preuzmu vlast. Ali je to bio i okidač za građanski rat i previranje u regionu (uključujući šiitske proteste u Bahreinu).
Situacija u Siriji je gotovo preslikana. Zemlja predstavlja mozaik druza, Kurda, hrišćana, nekolicine Jevreja, dosta šiita i većinskih sunita. Kao što je bio slučaj sa Sadamom, predsednik Asad je na čelu sekularnog režima koji vlada brutalnom represijom. Odlučnost na Zapadu da se on smeni u ime ljudskih prava i demokratije sunitska većina je shvatila kao priliku da se smeni tiranin.
Nažalost, umereni suniti u Siriji napadnuti su s dve strane - napala ih je Asadova vlada i ekstremistički sledbenici vahabizma, islamske najstrože škole. Rezultat je nastajanje Islamske države, koja sa sobom donosi opasnost da se istrebe manjine u zemlji, uključujući hrišćane i alavite.
Zbog previranja u ove dve susedne zemlje, regionalna geopolitika je dobila novo ruho. Zajedno sa Iranom Rusija, koja teži da potkopa američki i britanski uticaj na Bliskom istoku, podržava šiitsko buđenje, dok Turska, u kojoj dominiraju suniti i koja je najjača vojna sila u regionu i članica NATO, gotovo da ne krije svoju naklonost prema Islamskoj državi. Tako na primer, turska vlada je nedavno zabranila Kurdima da pružaju podršku svojim etničkim srodnicima u Iraku i Siriji, koje je Islamska država označila za uništenje.
Asadov režim i Iran postali su ključni igrači u borbi protiv Islamske države. Zato je od suštinske važnosti da se prevaziđe mrtva tačka u nuklearnim pregovorima između P5+1 i Irana; ako se odmrzne regionalni status kvo, sporazum bi mogao da dovede do promene savezništava s dalekosežnim posledicama. Zapravo, možda najuverljiviji razlog za nadu da će se pregovarači brzo kretati ka postizanju sporazuma jeste strah od opozicije njihovim vladama.
Autor je bivši francuski premijer i nekadašnji lider Socijalističke partije
