Izvor: B92, 09.Apr.2008, 19:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Irak: Vojnici i amajlije
Beograd -- Pet godina posle početka rata, američki vojnici u Iraku, osim ostalih zadataka, kao i svi ostali razmišljaju o jednom - da ostanu živi.
Osim naoružanja i opreme, za to im je potrebno malo sreće i poneka amajlija. Ekipa televizije Asošiejted pres provela je nekoliko dana sa američkim vojnicima u gradu Mosulu, kao sastavni deo jedinice. Izveštaj dvoje novinara, Ivana Vučija i Maje Aleruzo, prošao je neizbežnu vojnu cenzuru.
Možda najvažniji deo >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << opreme narednika Džona Flinora je oprljeni, gotovo ugljenisani plišani meda.
"Ovog medu mi je poklonila supruga. Zovem ga ID meda. Na prethodnom zadatku u Tal Afaru vozio sam se 'strajkerom', meda je bio pored mene. Naišao sam na nagaznu minu, a onda je ekplodirala improvizovana bomba. Sve se zapalilo, a meda mi je sačuvao lice od opekotina", priča Flinor.
Ovaj narednik kaže da su mu ratni drugovi vratili medu dok se u bolnici oporavljao od povreda. Kaže da se i sam drugima ponekad potajno smeje. Ipak, od mede se nerado odvaja.
"Nisam baš lud za ovim, niti verujem u te stvari. Ipak, kada krenem nekuda bez njega, ako ga ne ponesem sa sobom, ne osećam se dobro. Izgleda da me čuva. Još uvek sam živ", kaže Flinor.
Daleko od matične baze u Teksasu, narednik Flinor i njegovi saborci provode vreme na borbenom položaju u zapadnom delu Mosula, zajedno sa iračkim vojnicima, u ne baš sjajnim uslovima.
Utehu im donose zanimljivi predmeti: pločica sa imenom dedinog psa, članska karta za biblioteku, ultrazvučni snimak još nerođene kćeri... Bilo šta što podseća na dom i daje motiv da se izdrži.
"Kada god izađemo iz baze, stavljamo glavu u torbu. Možda mi to bude poslednje u životu. Kada znate da vam je život u opasnosti, hvatate se za bilo šta što vas tera napred i na sigurno. Da se vratite svojoj porodici", kaže vojnik Derek Grifard.
Porodica Dereka Grifarda je daleko u Kaliforniji. Grifardova amajlija su brojanice koje je dobio na jednoj od prvih molitvi u crkvi.
Rasti Moris se za svaki srećni povratak iz bitke moli iz moltvenika koji je nasledio od dede, borca iz Drugog svetskog rata.
"Ljudi odlaze u rat i iz njega se vrate. Nadam se da ću tako i ja. Dovoljno je da vidim svoju omiljenu stvar i setim se da sam kod kuće mogao da radim šta hoću. Nema granata, nema straha od bombe, ili ko je ranjen. Jedina briga je koji ću film da vidim u bioskopu, ili u koji ću restoran ili koja će biti hrana - meksička, kineska -... ma ne meksička...", kaže Moris.
Kad smo već kod filmova, priča Nejtana Stopsa govori sve.
"Jedine sentimentalnosti koje nosim sa sobom su novčanik sa članskom kartom biblioteke i sezonskom kartom za filmske blokbastere. Kao da će mi ovde u Iraku biti potrebne", pita se Stops.
A tamo daleko u Dirfildu, u Ilinoji, jeo je buritose i za dva naručena dobijao bi majicu.
"Ja sam Nejt Stops, a ovde me niko ne zove po imenu. Kod kuće sam bio Nejt Stops, sa svojim novčanikom u zadnjem džepu", kaže Stops.
I narednik Kol Vei čuva amajlije koje su svoju snagu potrvdile u jednom ranijem ratu - pločice sa imenima pasa.
"Dobio sam je na poklon od babe. Samo mesec dana pre nego što sam došao ovamo, umro mi je deda. Dok je baka pregledavala neku dedinu odeću, pronašla je te pločice", rekao je Vei.
Odlučio je da ih i on ponese - ako se već deda vratio bez ozbiljnije ogrebotine, valjda će i on. I narednik Hoze Regalado, sa slikom nekoga ko još nije rođen.
"Supruga mi je poslala ultrazvučni snimak kćerke koju čekamo da se rodi, da mi pomogne da preguram dan, dok se ne rodi, da se vratim kući i vidim je", kaže Regaldo.
Čed Koldvel tvrdi da ima jednu posebnu amajliju.
"Nisam ni malo sujeveran. Ne verujem u te amajlije, nego mislim da sam ja sam sebi najbolji džoker za sreću. Sam sebe održavam u životu. Svašta sam preživeo: bacali su bombu na mene, pucali, gađali me granatama, šta god hoćete. Da kucnem u drvo, do sada sam prošao bez ogrebotine. A to nema veze sa tim šta ja nosim. To sam ja. Supermen. Nepobediv", smatra Koldvel.
