Izvor: NoviMagazin.rs, 23.Sep.2016, 12:56 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Intervju Anja Suša: Gubimo korak sa svetom
Dva jubileja obeležiće ovogodišnji Bitef – njegovih pet decenija i 10. i poslednja godina selektovanja Anje Suše. O svom juče-danas-sutra sa Bitefom i karijeri u inostranstvu, razgovarala je sa Draganom Stošićem
Dolazeći, 50. Bitef, koji se ove godine pod sloganom Na leđima mahnitog bika održava od 24. septembra do 2. oktobra, predstaviće poslednju, 10. selekciju pozorišne rediteljke Anje Suše. Najpre sa Jovanom Ćirilovim, prošle godine sama, ove godine sa >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << Ivanom Medenicom, vodila je računa i o koncepciji ovog festivala.
Odmah nakon što je pozorišni kritičar i teatrolog Ivan Medenica prošle jeseni postavljen za novog umetničkog direktora Bitefa, dosadašnja selektorka Bitefa Anja Suša najavila je da će s njim sarađivati na idućem, 50. jubilarnom festivalu, ali da će se posle toga povući. Ona je rekla da je dugo razmišljala o toj odluci i da je razlog najavila tada jer bi kasnije ona možda bila pogrešno protumačena.
“Teško mi je da gledam da se jedna tvorevina koja je toliko značajna, ne samo za srpsku nego i za jugoslovensku kulturu, pred mojim očima, a i uz moje učešće, na neki način urušava, a da ja nisam u mogućnosti da to potpuno sprečim ili da ozbiljnije utičem, što me na neki način čini saučesnikom i to je pozicija s kojom ne mogu da se složim”, rekla je Suša.
Tim i povodom njenog uspešnog rediteljskog rada u inostranstvu ovaj razgovor vođen je nakon najnovije premijere u Švedskoj, komada Urnebesna tama Volframa Loca u Gradskom pozorištu u Helsingborgu (17. septembra). Tokom poslednjih pet godina Suša je režirala 11 predstava u Švedskoj, Danskoj, Sloveniji, Hrvatskoj i Poljskoj. U najskorije vreme čeka je rad na francuskom tekstu, koji je nedavno u filmskoj inscenaciji Ksavijera Dolana osvojio Gran pri na Kanskom festivalu, Sam kraj sveta u Gradskom pozorištu u Upsali (skandinavska premijera). Krajem januara 2017. počinje s probama Čehovljevog Višnjika u Gradskom pozorištu u Geteborgu, dok će sledeće jeseni raditi u pozorištu Republik u Kopenhagenu. U martu ove godine imala je premijeru u Poljskoj, Fasbinderovu Krv na mačkinom vratu. U Beogradu je poslednji put režirala pre nekoliko godina.
*Da počnemo razgovor od najsvežije premijere u Švedskoj (Urnebesna tama Volframa Loca u Gradskom pozorištu u Helsingborgu). Kako je tamošnja publika primila, konkretno, skandinavsku premijeru ovog teksta i kakva su vaša dosadašnja iskustva sa publikom u Švedskoj?
Premijera je bila pre nekoliko dana i prvi utisci su odlični, kao i reakcija publike. Zanimljiv je podatak da je ovaj tekst preveden na nekoliko desetina jezika, a otkupilo ga je više od 60 pozorišta u svetu. Meni je pripala ta čast da režiram skandinavsku praizvedbu i verujem da je, pre svega zbog toga, ova predstava već dobila i dobijaće mnogo pažnje i interesovanja kulturne javnosti. Ovaj fantastičan tekst, koji je inspirisan kultnim romanom Srce tame Džozefa Konrada o kolonijalizmu, kao i kultnim filmom Apokalipsa danas Frensisa Forda Kopole, koji priču romana smešta u vreme rata u Vijetnamu, Volfram Loc prevodi u farsu i smešta u današnju Evropu. Tekst koji pod lupu stavlja uskogrudost i limitiranost evropocentričnog pogleda na druge kulture i drugost uopšte, nije bez razloga aktuelan, a ni provokativan. On, zapravo, funkcioniše kao neko iskrivljeno ogledalo u kući smeha, koja je istovremeno i kuća strave. Moje dosadašnje iskustvo sa švedskom publikom, kao i pozorišnom javnošću fantastično je. Videćemo da li će ova predstava tu nešto promeniti ili će nam doneti još više obostranog uzbuđenja.
*Već neko vreme više radite u inostranstvu (Švedska, Poljska, Danska...) nego kod kuće. Čime vas je taj angažman konkretno kupio, a šta vam nedostaje?
Profesionalno mi ništa ne nedostaje jer sam dosad imala sreću da radim na dobrim mestima i sa divnim ljudima i još veću sreću da moj rad, u najvećem broju slučajeva, bude dobro prepoznat i vrednovan. Privatno mi nedostaje baza jer sam odavde na neki način otišla, ali ne na neko fiksno mesto već u nomadski život koji ume da bude veoma stresan, naročito ako, kao ja, imate porodicu. Tu sada pokušavam nešto da promenim i da naučim da malo bolje balansiram svoj profesionalni i privatni život.
*Gde vidite razliku između pozorišta u Srbiji i onoga što se radi u zemljama u kojima ste angažovani kao rediteljka? Koje su osnovne razlike u statusu pozorišne umetnosti tamo i ovde?
Mnogo je razlika, zaista. Počev od tretmana pozorišne umetnosti u javnoj i političkoj sferi, do odnosa prema samim umetnicima. U većini zemalja u kojima sam ja radila, a tu čak ubrajam i Sloveniju i Hrvatsku koje nam nisu tako daleko, od pozorišta zaista može da se živi. Ovde možete da se ubijate od posla i da jedva spajate kraj s krajem. Ako ste još i slobodni umetnik, da ne kažem prekarac, onda nemate nikakvu socijalnu zaštitu, naročito ako ste žena koja, na primer, zatrudni, a nije u stalnom angažmanu. Toliko puta sam gledala glumice koje su žurile da se pre vremena vrate na scenu da ne bi bile zaboravljene i da bi imale od čega da žive. U Švedskoj ste potpuno zaštićeni i kad radite i kad ste bez posla. Nigde stvari ne stoje baš sjajno i svuda vlada diktat neoliberalne kulturne strategije, koja podrazumeva štednju i zakidanja budžeta za kulturu, ali ipak još uvek postoji neka granica dostojanstva pozorišne profesije, koja je kod nas odavno izbrisana. Kod nas su i najveći i najzaslužniji umetnici uvek u ozbiljnoj mogućnosti da preko noći postanu prosjaci.
Druga stvar koju bih izdvojila jeste dugoročno planiranje. Ja, na primer, sada već uveliko planiram 2018. pa čak i 2019. godinu, a ovde su mi u poslednje dve godine propala dva dogovora jer niko nije mogao da mi garantuje da će predstave uopšte biti realizovane, što je za mene bilo previše rizično, imajući na umu da bih zbog nečega što će se možda desiti trebalo da otkažem nešto što će se sigurno desiti. Srpsko pozorište je na klimavim nogama i veoma je nepouzdan partner u međunarodnim saradnjama, koje su neizbežne u savremenim teatarskim politikama i strategijama, upravo zato što nema dugoročnog planiranja. Ovde, zatim, uopšte više nema stranih umetnika – što uvek donosi neke nove i drugačije vibracije. Razmena i izlazak iz lokalnih okvira veoma su važni za svaku umetnost, a to nama veoma fali iako je svega toga pre samo nekoliko godina bilo napretek. Gubimo korak sa svetom, najjednostavnije rečeno.
*Svoj angažman u inostranstvu navodite kao jedan od razloga za izlazak iz Bitefovog kreativnog tima, odnosno poslednji put selektujete program (50. jubilarnog) Bitefa, nakon jednodecenijskog izgaranja zajedno sa Jovanom Ćirilovim, pa samostalno i, konačno, sa Ivanom Medenicom?
Da, to je tačno. Poslednjih godina sam, zbog svojih rediteljskih obaveza, sve teže uspevala da uklopim rad na Bitefu u svoj raspored. To je definitivno jedan od razloga, uprkos izgaranju koje mogu da potvrdim i u slučaju Jovana, Ivana, pa i mene same.
*Više puta ste tome dodavali i status kulture u Srbiji i još konkretnije status Bitefa u tom kontekstu, kao i odnos stručne javnosti prema Bitefu?
I to je tačno i mislim da sam se već umorila od iste priče koju godinama ponavljam. Proces nipodaštavanja srpske kulture, pa posledično i Bitefa, traje već nekoliko godina i nije vezan za određenu političku nomenklaturu, mada je sasvim jasno da je aktuelna u tom poduhvatu otišla najdalje. Reč je pre, rekla bih, o duhu postideološkog vremena i toj jezivoj neoliberalnoj paradigmi o tržištu i štednji, koja ubija ono što je esencija kulturnog identiteta, ne samo lokalnog već i globalnog. A stručna javnost je tek posebna priča. Ta strast s kojom se poveliki deo pozorišnog i kulturnog establišmenta oduvek i gotovo uvek ostrvljuje na Bitef, kao da je sve drugo u srpskoj kulturi, u najmanju ruku, savršeno, oduvek me je iznova terala na razmišljanje.
*Kao selektorka pozorišnog festivala koji je cenjen u teatarskom svetu, imate slatku muku da pogledate produkcije koje obični smrtnici retko vide, čime omogućavate sebi da se upoznate i s novim trendovima. Koja je to trenutna odrednica svetskog teatra, iz vašeg iskustva?
Već dugo se pozorišna umetnost globalizovanog sveta ne kreće samo u jednom pravcu, pa tako ne mogu da govorim o nekom određenom trendu, osim možda o dokumentarnom pozorištu koje je u poslednjih desetak godina postalo dominantna teatarska procedura, kako u mejnstrim produkcijama tako i na nezavisnoj sceni. Međutim, daleko od toga da je to jedini markantan žanr u savremenom teatru. Ima ih zaista mnogo i razvijaju se paralelno. Rekla bih da se danas pre može govoriti o interesantnim autorima, koji su žanr za sebe, nego o nekim strategijama koje je moguće lako kategorisati.
*Koliko je ovdašnji teatar daleko ili blizu tim trendovima?
Do pre neku godinu bio je veoma blizu – bio je, zapravo ravnopravan u oblasti savremenog plesa, performasa, pozorišta za decu i mlade, ali danas, nažalost, više nije. Nezavisna scena je desetkovana, bez budžeta za projekte, subvencionisana pozorišta su sa sedam premijera godišnje spala na dve ili tri. Nema međunarodne razmene u meri u kojoj je postojala pre, recimo, pet godina. Sve stoji i ne miče se sa mesta ni u kom pravcu.
*Šta vas ograničava ili vam se računa u pozitivno brojanje kad birate predstave za Bitef?
Pre svega budžet, koji u startu limitira okvir u kojem festival može da se kreće. Ove godine je bio malo veći nego ranijih godina jer je u pitanju 50. jubilarno izdanje festivala, ali je poslednjih godina u konstantnom padu, što je ostavilo mnogo negativnih posledica na način promišljanja selekcije i mogućnosti njene realizacije.
*Iz vašeg desetogodišnjeg iskustva selektora, možete li nam nacrtati reakciju ovdašnje kritike i publike na ono što ste dosad nudili?
Već sam i previše o tome govorila. Ukratko, reakcija je bila ista od prvog Bitefa 1967. do ovoga koji će za mene biti poslednji. Za neke uživanje i intelektualno uzbuđenje, a za druge potpuno nerazumljivo i besmisleno traćenje vremena i novca.
*Šta je svih ovih godina bila vaša ideja-vodilja prilikom osmišljavanja programa festivala?
Dovesti u Beograd ono što se u datom trenutku moglo smatrati relevantnim pozorištem. Omogućiti domaćoj publici i pozorišnoj javnosti pristup i uvid u aktuelne tokove savremenog teatra. Tragati za uzbudljivim pozorištem koje prevazilazi fizičke i sve druge granice. Omogućiti vidljivost regionalnog teatra u internacionalnim koordinatama i nametnuti Bitef kao vodeći regionalni festival internacionalnog teatra. I mislim da smo u svemu navedenom u potpunosti uspeli.
*U tom periodu, pišete u katalogu “ponosim se time, Bitef je uradio mnogo na ponovnoj integraciji postjugoslovenskog kulturnog prostora, mada je on u geografskom smislu i danas više umetnička fikcija nego politička realnost. Posle krize identiteta koja je nastala raspadom bivše države koja ga je osnovala, posle nokdauna iz devedesetih i skorog gašenja, Bitef se trgao i ušao u novu fazu postojanja. Ta faza još uvek nije sistematizovana jer i dalje traje, ali verujem da će budućim istraživačima istorije Bitefa svakako biti zanimljiva. Ja se ponosim što sam bila deo baš tog perioda Bitefa...”. Gde vi, ovog momenta, vidite budućnost Bitefa?
Mislim da je Bitef, makar umetnički gledano, u sigurnim rukama, ali nisam sigurna da li mu je budućnost spokojnija od sadašnjosti. Mislim da će njegov opstanak i dalji razvoj biti veoma povezani sa odnosom države prema ovom festivalu, a tu ne znam šta sve ili šta još možemo da očekujemo.
*Ovogodišnji Bitef, odnosno njegov programski koncept, podrazumeva predstave koje se indirektno i direktno bave izbeglicama, zatvorenim granica, izolacionizmom i neokolonijalnim odnosom zapadne prema drugim kulturama... U tom kontekstu treba posmatrati i nekoliko predstava koje dolaze sa vanevropskih prostora. Kako biste vi definisali uobličavanje jubilarnog Bitefa?
Kao odgovor na realnost u kojoj živimo, koja postaje sve depresivnija. Kao predapokaliptično stanje savremene civilizacije.
*Kako vidite svoj budući odnos prema ovom festivalu?
Kao prijateljski – makar s moje strane. Ne odlazim ogorčena, niti sa osećanjem nekakve prikraćenosti, već sopstvenom odlukom i s mirnom savešću, pa nema ni razloga da osećam bilo šta drugo osim prijateljske podrške Bitefu. Od Bitefa ne očekujem ništa zauzvrat – čak ni besplatne ulaznice. Ipak, verujem da ćemo se na ovaj ili onaj način ponovo sretati – jer je to, naprosto, prirodno.
