Izvor: Politika, 17.Avg.2014, 12:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Indonežani će ulagati u Srbiju
Zbog velike udaljenosti, skupo nam je da plasiramo našu robu u Evropu i zato Srbija treba da postane evropsko središte indonezijskog biznisa odakle će se proizvodi izvoziti u Evropu
U godini kada širom planete besni nekoliko građanskih ratova, Indonezija sa svojih 250 miliona stanovnika – muslimana, hrišćana, budista, hinduista i drugih, sa 300 etničkih grupa i isto toliko jezika, u miru proslavlja 69 godina samostalnosti. Danas se Dan nezavisnosti slavi i u ambasadi Indonezije >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u Beogradu, a njen prvi čovek, Samuel Samson, ističe da je seme savremene Indonezije posejano upravo na današnji dan 1945. kada su Indonežani proglasili nezavisnost. I pre toga bili su čvrsto rešeni da će principi zajedničkog života mnogobrojnih etničkih zajednica u samostalnoj Indoneziji biti: jedna nacija, jedna domovina, jedan jezik, usvojen na Drugom kongresu indonežanske omladine 1928.
„Mi smo multikulturalna zemlja, ali zemlja u kojoj svi moraju da se osećaju kao kod kuće. Još su prvi predsednik države Sukarno, koji je sa ostrva Jave, i potpredsednik Hata, sa ostrva Sumatre, pokazali svest o tome da svi narodi i narodnosti Indonezije moraju zajedno da upravljaju državom i to važi i danas.”
Kako u praksi izgleda geslo Indonezije „jedinstvo u različitosti”?
Nije lako održati 250 miliona ljudi na 13.000 ostrva. Ipak, nekako uspevamo, jer svako dobija isti tretman. Ja sam hrišćanin, ali sam postao ambasador baš kao što to postaju muslimani, koji su većina, i pripadnici ostalih veroispovesti: budisti, konfučijanci, hinduisti i drugi. Svako u svojoj kući može da govori svoj jezik, ali svi govorimo indonezijski, zvaničan jezik.
Indonezija u poslednje vreme ostvaruje zavidan ekonomski rast i 16. je ekonomija sveta. Šta Srbija može da nauči iz vašeg primera?
Indonezija ima 250 miliona stanovnika, što znači da ima veliku unutrašnju potražnju i ne oslanja se samo na izvoz. Ako uspešno prodajete makar jednu vrstu hleba, u Indoneziji možete postati milioner. Srbija nema tako veliko tržište kao naše i zato je Cefta sjajna ideja, kao i naš Asean. Ali, dok je Srbija zbog veličine nekonkurentna, ona je i te kako konkurentna zbog svoje lokacije. Trebalo bi da iskoristiti to što je tranzitna zemlja. Na primer, zašto na svakoj benzinskoj stanici ne prodavati instant nudle koje će kupovati putnici u tranzitu? Recimo, Turci koji tu svrate da natoče gorivo na putu od Nemačke do Turske. Indonežanska firma „Salim” će upravo u Srbiji proizvoditi nudle, kečap i druge prehrambene proizvode. Kupili su pet hektara zemlje u Inđiji, počinju da grade fabriku ove godine i počeće sa radom sredinom 2015.
Šta je potrebno da bi bilo više takvih ulaganja iz vaše zemlje?
Treba pojednostaviti regulativu i liberalizovati proces dobijanja viza, da biznismeni ne čekaju nekoliko dana da dobiju vizu. Neki gradovi nude besplatno zemljište ili vas oslobađaju plaćanja poreza deset godina, i to su dobri podsticaji. Ja uskoro odlazim iz Beograda, ali sam ceo svoj mandat posvetio tome da se poboljšaju ekonomski odnosi Srbije i Indonezije. Politički, naši odnosi su savršeni. Kulturno takođe. Srpski studenti dobijaju stipendije za školovanje u Indoneziji, naši studenti dobijaju stipendije za studije u Srbiji, i čak postoji Udruženje indonežanskih studenata u Srbiji. Znači, treba raditi na ekonomiji i rekao bih, pre svega, na investicijama. Trgovina može da stane. Ako vam poskupi proizvod, jednostavno nećemo više kupovati od vas. Ali, ako negde investirate, malo je teže da odete odatle. Moja ideja je da Srbija treba da postane evropsko središte za indonezijski biznis.
Kako to mislite?
Nama je skupo da transportujemo robu do Evrope, ali zato se proizvodnja može preseliti u Srbiju i odatle izvoziti u druge zemlje, što je posebno privlačno kada se zna da Srbija ima ugovore o slobodnoj trgovini sa EU, Rusijom, Turskom, Kazahstanom. Indonezijski proizvođači guma treba da se povežu sa „Trajalom” i „Tigrom”, jer ovde posluje „Fijat”, a i Srbiji su sigurno potrebne gume. Potom, Indonezija je peti najveći proizvođač kafe na svetu, a Srbija uvozi našu kafu preko Amsterdama. Pitam se zašto Indonežani ne bi doneli kafu direktno u Srbiju jer svi znamo da Srbija ne može bez kafe.
Ako je već tako, zašto nema više investicija iz Indonezije?
Počinju da dolaze. Jedan biznismen se raspituje da ovde gradi fabriku sapuna, a drugi je već u Pančevu gledao zemljište za proizvodnju pečuraka. Ono što stvarno nedostaje jeste razmena informacija jer u Indoneziji nema dovoljno podataka o Srbiji i ja sam sve vreme kao ambasador pokušavao da to promenim. Svi Indonežani stariji od 40 godina znaju o Jugoslaviji i Titu i Srbija treba to bolje da iskoristi. U trgovinskoj razmeni između naših zemalja, Indonezija ostvaruje veliki suficit i ja ne mislim da to treba tako da ostane. Trgovinska razmena treba da bude uravnotežena. Mi smo spremni da pomognemo. Ja sam uvek radio na tome da u Indoneziji širim informacije o tome koliko je meni i mojoj porodici bilo lepo u Beogradu. Veoma je važno da građani Srbije ne misle da su nesrećno društvo. U prirodi je da društvo ide gore-dole. Baš pre neki dan mi je u poseti bio ambasador Kine. Pričao mi je kako je prvi put u Beogradu bio 1979, na stipendiji. Kina je tada bila vrlo siromašna, pa se on tada molio da Kina jednog dana bude kao Jugoslavija. Jugoslavija mu je bila san. A vidite koliko su danas stvari drugačije.
Jelena Stevanović
objavljeno: 17.08.2014.
