Izvor: Politika, 28.Avg.2011, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Imperija u ruševinama
Stručnjaci do danas nisu sasvim pronikli u prave uzroke brzog nestanka prve države socijalizma
„Teško je zamisliti i jedan tako čudan, potresan, i na prvi pogled neobjašnjiv događaj u istoriji međunarodnih odnosa, kao što je bio neočekivani i potpuni raspad i nestanak tako velike sile, poznate prvo kao Ruska imperija a potom – Sovjetski savez”. Tako je svojevremeno, napisao Džordž Kenan, čovek koji je smatran za jednog od arhitekata američke spoljnopolitičke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << strategije tokom, takozvanog, Hladnog rata.
Na Kenanovo razmišljanje nadovezuje se Leon Aron, direktor Ruskih studija na američkom „Enterprajz institutu” i autor biografije ruskog predsednika Borisa Jeljcina. On piše: „Svaka revolucija je svojevrsno iznenađenje. Ipak, poslednja revolucija u Rusiji svakako spada u najveća. U godinama pred 1991. nije bilo, praktično, ni jednog zapadnog eksperta, ni jednog naučnika, zvaničnika ili političara, koji je mogao da predvidi predstojeći kolaps Sovjetskog Saveza, a sa njim i jednopartijske diktature, državno regulisane ekonomije, i imperije kontrolisane iz jednog centra, iz Kremlja. Kako u okvirima Rusije, tako i u okvirima celog Istočnoevropskog bloka” .
Ovakav razvoj događaja, sudeći prema kasnije publikovanim memoarima, nisu anticipirali ni sovjetski disidenti, pa ni sami budući revolucionari. Kada je Mihail Gorbačov postao Generalni sekretar Komunističke partije, u martu 1985, niko od njegovih saradnika i partijskih kolega nijeni slutio dolazeću promenu. Mada su postojala neslaganja u vezi sa veličinom i dubinom problema u kojima se tada nalazio SSSR, niko ih nije smatrao tako dramatičnom pretnjom, dodaje Aron.
I što je možda i najinteresantnije, sve se desilo na miran način. Nije bilo velikog rata, razaranja, stradanja ljudi... Lokalni sukobi poput onoga u Moldaviji ili Nagorno Karabahu nisu bili posledica raspada SSSR-a. Tinjali su i, sa manje ili više žestine, izbijali i pre i posle kraha zajedničke domovine.
Raspad Sovjetskog saveza trajao je, praktično, od 11, marta 1990, pa do 25. decembra 1991, a ogledao se u dezintegraciji federalnog političkog ustrojstva i centralne vlasti. Krajnji rezultat je pojava 15 novih republika. Mada je u tom dvogodišnjem periodu bilo mnogo događaja koji su neminovno vodili rastakanju prve zemlje socijalizma, jedan od ključnih svakako je bio, takozvani, Avgustovski puč, pokušaj delova rukovodstva Komunističke partije Sovjetskog saveza da svrgnu tadašnjeg šefa partije i predsednika države Mihaila Gorbačova.
Gorbačov je na čelo zemlje došao 11. marta 1985, po smrti Konstantina Černjenka. Sebi je stavio u zadatak da iz korena izmeni odnose unutar zemlje i unutar partije. Otpočeo je proces revitalizacije sovjetske ekonomije, uveo veću slobodu govora, olabavio neke partijske stege, oživeo spoljnopolitičke dijaloge, dao šansu mlađim i stručnijim kadrovima... Ipak, ništa od pomenutog nije bilo toliko korenito da bi vodilo raspadu sovjetske imperije.
Urušavanje je počelo 11. marta 1990. proglašavanjem nezavisnosti u Litvaniji. Istim putem krenule su nešto kasnije Letonija i Gruzija. Estonija im se pridružila baš u vreme Avgustovskog puča, a potom je krenula nezaustaviva lavina: Ukrajina, Belorusija, Moldavija, Azerbejdžan, Kirgizija, Uzbekistan, Tadžikistan, Jermenija, Turkmenija, Kazahstan, da bi konačni pečat udarila sama Rusija. U pismu upućenom 24. decembra 1991. Generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija, predsednik Ruske Federacije Boris Jeljcin je obavestio Svetsku organizaciju da se članstvo SSSR-a u Savetu bezbednosti i svim ostalim organima UN, a uz saglasnost 11 republika bivše zajedničke države, prenosi na Rusku Federaciju.
Mnogi se i danas pitaju da li je sve moralo da ide takvim tokom. Istoričari se slažu da je sovjetska imperija došla do tačke kada više nije bilo moguće ići napred bez korenitih promena kompletnog sistema. Ono što je sporno je da li su te promene, same po sebi, prouzrokovale raspad, ili su na sve uticala i dešavanja na širem međunarodnom planu.
Vredi na kraju pomenuti i sledeće: prema jednom istraživanju sprovedenom 2006. godine, 66 procenata Rusa žali zbog raspada Sovjetskog saveza. Sličan stav imalo je i oko 50 odsto Ukrajinaca među kojima je ispitivanje sprovedeno godinu dana ranije. Ovakvo razmišljanje posledica je, između ostalog, i činjenice da je raspad najveće države na svetu izazvao i prekid u ekonomskim odnosima među njenim članicama, duboku ekonomsku krizu i katastrofalan pad životnog standarda, kako u postsovjetskim republikama, tako i u državama, takozvanog, Istočnog bloka.
Čak i pre finansijske krize, kroz koju je 1998. prolazila Rusija, BDP (Bruto domaći proizvod) u bivšoj sovjetskoj matici pao je na polovinu onoga kakav je bio sredinom devedesetih. Delovi stanovništva nekadašnjeg SSSR-a, pre svega na pojedinim prostorima Ukrajine, Centralne Azije i Kavkaza, i 2009. su živeli u većoj bedi nego dve decenije pre toga.
---------------------------------------------------------------------------
Najveća geopolitička katastrofa 20. veka
„Raspad Sovjetskog saveza pretvorio se u nacionalnu tragediju“, izjavio je 2004. tadašnji ruski predsednik, a sadašnji premijer, Vladimir Putin. Napominjući da su protivrečnosti koje su u to vreme vladale u sovjetskom društvu mogle biti prevaziđene i na druge načine, Putin je podsetio da su od raspada velike države korist imali samo uski krugovi političke elite, kao i onaj deo stanovništva (manji) koji se vodio isključivo nacionalnim idejama. „Bila je to jedna od najvećih geopolitičkih katastrofa Dvadesetog veka“, zaključio je.
Pogrešan pravac
Prema anketi „Levada centra“, sprovedenoj među ruskim građanima tokom prošlog meseca, slika o Avgustovskom puču 1991. nije ni malo povoljna. Naime, čak 49 odsto ispitanih ubeđeno je da je zemlja tada krenula pogrešnim pravcem, 39 procenata „revoluciju“ smatra tragičnim događajem, 35 odsto pukom borbom za vlast, dok jedva 10 odsto anketiranih veruje da se njihova otadžbina u tim avgustovskim danima okrenula demokratiji, takozvanim, zapadnim vrednostima, i rastu standarda običnih građana.
„U tom trenutku mi koji smo živeli u Rusiji, iza „gvozdene zavese“, samo smo slušali o demokratiji“, ispričao je izvesni Sergej Vereteljni, bivši vozač koji je u „odbrani prava na demokratiju“ čak bio i ranjen. „Zaista smo verovali u tu magičnu reč. Alo mnogo šta je ispalo drugačije od onoga što smo očekivali. Na kraju počeli smo da se pitamo: zašto smo, uopšte, prolivali sopstvenu krv?
Potrošene godine
Dilema koja muči većinu današnjih Rusa – u šta im je otišlo dvadeset godina života – proistekla je iz onoga što su joj u tom periodu „darovala“ tri čoveka: prvo Mihail Gorbačov, poslednji predsednik SSSR-a, potom njegov naslednik, prvi predsednik Ruske federacije Boris Jeljcin i, na kraju – Vladimir Putin.
S. Samardžija
objavljeno: 29.08.2011.
