Izvor: Vostok.rs, 20.Feb.2011, 21:08 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Iluzorne šanse drugog Breton-Vudsa
20.02.2011. -
Francuska revolucija, drugi Breton-Vuds (gradić u SAD-u gde je na konferenciji razrađen međunarodni sistem organizacije novčanih odnosa i trgovinskih obračuna 22. jula 1944. godine) – to su naslovi u evropskim izdanjima. Senzaciju je oglasila ministar finansija Francuske Kristin Lagard, koja je objavila o planu preuređivanja globalnog finansijskog sistema. Kako Francuuzi žele da prekroje postojeći sistem međunarodnih finansijskih odnosa? Komentar posmatrača >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << Sergeja Guka.
Planovi su zaista napoleonovski. Povećati regulisanje svetskog finansijskog sistema i banaka. Svršiti sa višemilijardnim špekulacijama namirnicama i korisnim rudama. Okviri valutnih kolebanja bar delimično moraju da određuju države. To znači da ne potražnja i ponuda, već vlade će određivati kotiranje na međunarodnim deviznim tržištima. Cilj: zaštita svetske trgovine, kao i ekonomije siromašnih zemalja od šokovskih deviznih potresa. Treba da globalna ekonomija bude vakcinisana od recidiva krize. Sve je to divno, ali istovremeno i iluzorno. Ko će ostavrivati reorganizaciju? Na kakvoj osnovi – zakonodavno obaveznoj ili dobrovoljnoj? Ko će kontrolisati? Može li da se postigne sloga u okviru dvadesetorice? Ako je ona moguća, kako se može ubediti ostali svet da živi prema novim pravilima?
Pred mikrofonom je rukovodilac Centra finansijsko-bankarskih istraživanja Instituta ekonomije RAN Vjačeslav Senčagov.
Postoji disbalans između obima finasijskih instrumenata i obima trgovine, industrijske proizvodnje, poljoprivredne proizvodnje itd. Priroda disbalansa se sastoji u tome što špekulativna načela na finansijskim tržištima igraju prvostepenu ulogu. Zato, mislim, moguće je u principu da se govori o regulisanju deviznog kursa. Međutim, radi toga je potrebno imati drugu informativno-analitičku bazu. Moraju postojati organizacije koje bi mogle da realizuju tu ideju. EU, u principu, razrađuje direktive, recimo, budžetskog regulisanja. Svakako, devizni kursevi su mnogo tanji instrument. Tu se može govoriti o nekim okvirima, ali je pitanje – šta da se radi u slučaju kršenja tih okvira? Ko će odlučivati? Kako će biti osigurano ispunjavanje tog rešenja?
Upravo takve disproporcije – one danas nisu samo između obima derivativa, obima svetske trgovine, prodrli su u sferu proizvodnje. Postoji li zaista manjak namirnica? Postoji li hiperproizvodnja u vađenju nafte i gasa? Ne postoje svetski bilansi kojima može da se veruje. Zato direktivni organi kao u EU mogli bi da podese sistem informacija prema navedenim pitanjima. To je polazna tačka, mislim. Potrebno je u samoj realnoj ekonomiji obezbediti bolju izbalansiranost. Tu je koren rešenja takvog problema: u novom kvalitetu makroregulisanja.
Potreban je bilans novog shvatanja svetske arhitektonike. Svetska arhitektonika to nisu samo instrumenti, to su realni procesi u samoj ekonomiji. U obimu namirnica, uzimanju u obzir radnih resursa da ne dođe do ekološkog preopterećenja, napetosti. U tome je realan problem.
Krupni evropski ekonomski autoriteti za sada ćute: sudeći po svemu, proučavaju francusku inicijativu. Njihovi manje poznati kollege obazrivo sahranjuju revolucionarnu ideju. Proriču da Pariz neće dobiti podršku dvadesetorice. Izgleda da će tako i biti. Nemački publicista Klaus Hulveršajt se seća da je krajem 1990-ih godina ondašnji ministar finansija SRN Oskar Lafonten se obratio sličnim idejama SAD-u. Nije bio prihvaćen. Proteklih godina kardinalne promene u američkoj budžetsko-finansijskoj politici nisu primećene.
Izvor: Golos Rossii, © kollaž: «Golos Rossii»
