Izvor: Deutsche Welle, 17.Jul.2017, 07:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
IS je samo posledica, uzroci ostaju
Kraj kalifata „Islamske države“ je ponovnim zauzimanjem Mosula i Rake u teritorijalnom smislu zapečaćen. Ali nema ni govora o prestanku opasnosti, jer – IS je samo simptom krize, ukazuje Loaj Madhun.
Nema sumnje da je u teritorijalnom smislu propao projekt osnivanja samoproglašene „Islamske države“. Teroristi IS su poslednjih meseci pretrpeli ogromne poraze od iračke vojske i šiitskih „narodnih jedinica“, saveza paravojnih snaga koje se organizuju iz Irana. >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle <<
Od ključne važnosti za tu prekretnicu bili su napadi iz vazduha koalicije predvođene SAD koji su na kraju utrli put za raspad kalifata, ali su takođe bili uzrok i fatalne kolateralne štete među civilnim stanovništvom. Ponovnim osvajanjem centara IS – u Iraku Mosula, a u Siriji Rake – sada bi se moglo reći da je došlo do psihološke propasti kalifata „Islamske države“ u arapskom svetu.
Ti „uspesi“, međutim, ne bi smeli da zavaravaju: gubitak kontrole nad teritorijom nije kraj te pre svega terorističke organizacije – ni u Iraku, a ni širom sveta. Veliki deo džihadista uveliko se povukao u podzemlje i sada bi mogli da se spremaju za iscrpljujući gerilski rat protiv državne moći Iraka.
U međuvremenu su se mnogi džihadisti verovatno vratili u Evropu, neki sigurno otrežnjeni, ali neki i kao „tempirane bombe“ koji bi mogli svoj „sveti rat“ da prenesu u gradove Zapada.
Loaj Madhun, DW
Simptom krize
Pseudo-kalifat „Islamske države“ ne može da dobije legitimitet ni u osnovni islamskim tekstovima, niti u islamskoj istoriji – ni teološki, ni ideološki. Vodeći ideolozi IS i samoproglašeni (u međuvremenu verovatno ubijeni) kalifi kao što je i Abu Bakr al Bagdadi, zalažu se za infantilni civilizacijski slom, oni nude nemušta obećanja o spasenju i sprovode demonsku strahovladu, a to bi moglo da stvori nove generacije primitivnih džihadista.
Ideje „Islamske države“ tako i dalje žive. Pritom opasnost nije u tome što je neosalafistička ideologija atraktivna, već u tome što društveni i politički razlozi za samo njeno postojanje postoje i dalje.
Kao što je poznato, uspon „Islamske države“ usko je povezan s raspadom država u Siriji i Iraku. Naime, bez marginalizacije i sistematskog proganjanja sunita, što je bila politika bivšeg iračkog predsednika Nurija al Malikija, i bez apsolutno nekontrolieanih šiitskih paravojnih jedinica, propovednici terorizma IS ne bi mogli da steknu podršku sunitskog stanovništva.
A ono što je doslovno oteralo sunite u armiju te džihadističke sekte, jeste bes zbog politike ugnjetavanja i terora Asadovih snaga kasetnim bombama. Ta antisunitska politiku danas se smatra katalizatorom rođenja „Islamske države“.
Kako bi se problem džihadizma iskorenio, regionalni i međunarodni akteri bi sunitima koji su ostali bez domovine i koji se nalaze između Iraka i Sirije, morali da omoguće realne perspektive za budućnost. Oni bi morali da se potrude da irački suniti budu zaista zastupljeni u političkom sistemu razbijenog Iraka.
A da bi se to postiglo, morao bi da se potisne iranski uticaj u današnjem Iraku. Paralelno s tim, morala bi ojača centralna vlada kako bi se sprečilo dalje cepanje zemlje po libanskom modelu. A o nedostatku eventualnog uverljivog alternativnog modela – i da ne govorimo.
Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android
