Izvor: Politika, 06.Nov.2010, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
I bogati gube
Pare ne mogu baš uvek da kupe (političku) sreću
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Šta se događa kad neko ima dovoljno para da ne mora do kraja života ama baš ništa da radi, ali bi hteo da „služi narodu” – da bude neka vlast?
U Americi, odgovor na ovo pitanje je jednostavan: kandidovaće se za neki položaj, lokalni ili nacionalni i upotrebiće i svoje pare da bude izabran.
Na upravo minulim kongresnim izborima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << među kandidatima za Senat i Predstavnički dom bilo je nekoliko onih sa reputacijom uspešnih biznismena, koji su potrošili vrtoglave sume – od pet do 145 miliona dolara – sopstvenog bogatstva da bi birače ubedili kako im je u interesu da glasaju baš za njih. Prema analizi ovdašnjeg nevladinog Centra za odgovornu politiku, čak 58 kandidata za prestižno zvanje kongresmena potrošilo je više od pola miliona sopstvenih para za lične kampanje. (Izborni fondovi se inače po pravilu popunjavaju korporativnim donacijama i pojedinačnim prilozima, na uglavnom transparentan način).
Ali kad je predizborna buka prošla i kad su svedeni rezultati, pokazalo se da ni velike pare, bez kojih politika ne može, nisu u stanju da baš uvek kupe političku sreću. Samo svaki peti bogataš je bio dobar investitor u samog sebe, u inače najskupljoj predizbornoj kampanji u američkoj istoriji, čiji će završni račun premašiti četiri milijarde dolara.
Političkim samoinvestitorima je po svoj prilici inspiracija bila tajkun Majkl Blumberg, koji je napravio presedan kada se 2001. kandidovao za gradonačelnika Njujorka, i sa svog računa na kome je bilo četiri milijarde dolara (koje su u međuvremenu narasle na 18), zahvatio 74 miliona da bi pobedio svog oponenta. Iako je izgledalo da mu, u odsustvu istinske političke harizme, to neće pomoći, došao je 11. septembar, kada je odlazećem guverneru Rudiju Đulijaniju naglo skočio rejting, pa je njegova preporuka da se izabere baš Blumberg odnela prevagu među stravičnom diverzijom Al Kaide uznemirenim Njujorčanima.
Ovog puta nije bilo tako dramatičnih okolnosti, ali su neki biznismeni ipak procenili da će u okolnostima ekonomske krize njihovo uspešno upravljanje sopstvenim poslovnim imperijama, ili šefovanje velikim korporacijama, impresionirati birače, pogotovo ako ih u svoje sposobnosti ubede trošeći velike sume sopstvenih para da im to dokažu.
Rekord u političkom samoinvestiranju ovoga puta postavila je Meg Vitmen, kandidatkinja za guvernera Kalifornije, posle odlaska sa ovog položaja Arnolda Švarcenegera. Bivša direktora portala za trgovinu preko interneta „Ibej” koja je uspela da firmu od 30 zaposlenih i četiri miliona prometa godišnje, za deset godina pretvori u korporaciju sa obrtom od osam milijardi i 15.000 nameštenika, smatra se inače najbogatijom ženom američke „zlatne države”, na čijem je ličnom računu 1,3 milijarde dolara.
Za kampanju ona je odvojila 175 miliona od tih para, ali većina birača je ipak smatrala da će za Kaliforniju biti bolje da njom upravlja politički veteran, demokrata Džeri Braun (72), koji je time ujedno postao i najmlađi (na to mesto izabran je i 1974) i najstariji čelnik najbogatije američke države.
Podjednak neuspeh doživela je i koleginica Vitmenove, Karli Fiorina, bivša glavna menadžerka „Hjulit-Pakarda”, jednog od pionira informatičke revolucije iz Silicijumske doline u svojoj ambiciji da postane senatorka iz Kalifornije. Republikanski pobednički talas nije joj međutim pomogao, uprkos tome što je potrošila sopstvenih 5,5 miliona.
Zameraju joj što je loše govorila o novoj zvezdi stranke, Sari Pejlin (za bivšu kandidatkinju za potpredsednika je rekla da ne bi mogla da vodi ni „Hjulit-Pakard”, a kamoli Ameriku), a na jednom mitingu je nesmotreno, na ženski način, komentarisala frizuru demokratske oponentkinje, senatorke Barbare Bokser.
Među bogatim gubitnicima je Linda Mekmahon, suvlasnica porodične imperije u biznisu sportske zabave, onog američkog odglumljenog rvanja, u kome ima koliko spektakla, toliko i primitivizma, pa čak i pornografije. Za kampanju da postane senator iz države Konektikat, potrošila je 45 miliona sopstvenih para, ali to nije kupilo reputaciju, uprkos slabostima njenog protivnika iz tabora demokrata, koji je uhvaćen u laži da je kao vojnik bio u Vijetnamu.
Među mnogim gubitnicima na strani republikanaca je i jedan zanimljiv lik iz Ohaja, automobilski diler Tom Genli, koji je u kampanju investirao 1,5 miliona ličnog novcada bi ušao u Kongres. Pratile su ga naime glasine za nedolično ponašanje prema ženama: otpustio je jednu volonterku iz kampanje koja je odolela njegovim nasrtajima, javila se i jedna mušterija koju je i doslovno „ispipavao” prodajući joj auto i slično. Dovoljno da birači okrenu glavu na drugu stranu.
Sve u svemu, bogati biznismeni i menadžeri su za mnogo (srećom sopstvenih) para naučili važnu lekciju: da birači nisu na njihovom platnom spisku, i da na političkom mitingu nemaju isti autoritet kao na sastanku sa zaposlenima u svojoj firmi. Kažu da im je glavni hendikep bilo onošto im je u biznisu bilo prednost –manjak emocija.
Milan Mišić
objavljeno: 07/11/2010
