Izvor: Politika, 28.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hladni rat zbog olimpijske baklje
Da li je političke sudare između zapadnjaka i Kineza prouzrokovalo različito poimanje ljudskih prava ili nespremnost zapadnih sila da Kinu prihvate kao ravnopravnog partnera
Kinezi su se nadali da će ih, kao domaćine Olimpijade u Pekingu, put olimpijske baklje po mnogim zemljama zbližiti s narodima sveta. Želeli su da poruče da su, i po onome što su postigli i po onome što žele da postignu, deo miroljubivog, boljeg, humanijeg i pravednijeg sveta. Umesto toga, plamen >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << olimpijske baklje je – zbog gušenja nedavnih nemira na Tibetu – podstakao na Zapadu antikineske demonstracije i jaku ideološku osudu kineskog sistema.
U Kini je to izazvalo najpre šok i razočaranje, a potom – zbog povređenog nacionalnog ponosa – gnev, sumnju u dobre namere Zapada, oživljavanje antizapadnog raspoloženja, koje je tokom decenija reformi i otvaranja prema svetu bilo zatomljeno i, najzad, poriv za bojkotom zapadne robe.
U Londonu je 6. aprila došlo do potpune politizacije predolimpijske procedure i do političkog sudara. U antikineskim demonstracijama grupa simpatizera pokreta za nezavisnost Tibeta pokušala je da od nosilaca olimpijske štafete otme i ugasi baklju, osporavajući pravo Kini da bude domaćin Olimpijade.
Policija je uhapsila 37 demonstranata, koje je lord Ko, visoki funkcioner Britanskog olimpijskog komiteta, nazvao „razbojnicima”. Međutim, izveštaji i komentari britanskih medija bili su prožeti simpatijama za demonstrante. Fu Jing, kineski ambasador u Londonu, objavila je pismo u „Sandi telegrafu” u kome je rekla da su problemi na Tibetu „komplikovani”, da je brine što se „pogledi naroda Kine i Zapada usmeravaju unakrsno” i da zapadna štampa „demonizuje Kinu”. Pitala je: „Gde je tu džentlmenstvo?”
Policijske lisice
Kad je baklja, 7. aprila, stigla u Pariz, izbio je skandal. Na ogromnim transparentima, od kojih je jedan bio istaknut na Ajfelovoj kuli, a drugi na katedrali Notr Dam, olimpijski krugovi bili su nacrtani u vidu metalnih karika, kao policijske lisice. Demonstranti su tražili da Kina „ode sa Tibeta”, a jedan nasilnik sa tibetanskim šeširom na glavi pokušao je da otme olimpijsku baklju koju je, u invalidskim kolicima, branila Đin Đing, kineska paraolimpijska prvakinja u mačevanju.
Događaj je „Figaro” okvalifikovao kao kineski „fijasko”, a „Liberasion” kao „šamar” Kini. Incident sa paraplegičnom kineskom sportistkinjom francuski mediji su prigušili ili prećutali, dok su ga kineski mediji izvukli u prvi plan. Kakva je to „zemlja zakona” (na kineskom se Francuska kaže Faguo i znači „zemlja zakona"), ako se, u ime odbrane ljudskih prava na Tibetu, čiju geografske odrednice mnogi demonstranti i ne znaju, napada žena u invalidskim kolicima? – pitao se komentator „Ženmin žibaoa”. Nije li time Pariz „sam sebi opalio šamar”?
U toku su izjašnjavanja zapadnih političara povodom javnih zahteva da se Olimpijada bojkotuje. Angela Merkel i Gordon Braun neće ići na ceremoniju otvaranja, Sarkozi se koleba, Buš ide, jer „neće da meša politiku i sport”. Šef Bele kuće je, kako to često biva na dvostrukom američkom koloseku u pristupu Kini, osudu kineske politike na Tibetu prepustio Kongresu.
Ali, kako je u Kini akcija za bojkot zapadne, pre svega francuske, robe (u 112 supermarketa „Karfura”, koji ima dva miliona kupaca u 30 kineskih gradova) pokrenuta preko Interneta i mobtela – a u zemlji ima 229 miliona korisnika interneta i 400 miliona vlasnika mobilnih telefona – Francuzi su prvi naslutili da bi vrag mogao da odnese šalu. Ambasador u Pekingu Erv Ladsu izrazio je žaljenje zbog incidenta sa Đin Đing. Žaljenje je izrazio i predsednik Sarkozi. Devojka je uvređeno odgovorila da je očekivala i izvinjenje, a ne samo žaljenje. A kineski ambasador u Parizu Kong Ćuan izjavio je da su događaji naneli ne samo veliku štetu odnosima između dve zemlje, nego i da su „pogoršali situaciju na Tibetu”.
Evropska unija je zauzela mirniji stav. Barozo, koji predvodi delegaciju od sedam komesara EU u poseti Pekingu, kaže da će kineskim rukovodiocima otvoreno reći šta misli o njihovoj politici na Tibetu i o stanju ljudskih prava, ali prednost daje postizanju sporazuma o strateškom ekonomskom dijalogu, kakav s Kinom već imaju Amerikanci.
Konfrontacija u nevreme
Nemci, koji su se jesenas prvi bili suočili sa mogućnošću da izgube primat među kineskim ekonomskim partnerima u Evropi zbog susreta kancelarke Merkel sa dalaj-lamom, uneli su u debatu racionalne elemente. Entje Folmer, bivši potpredsednik Bundestaga, postavio je pitanje: nije li „nadmeni” Zapad u nevreme, „kad je već ideološki konfrontiran sa islamskim svetom, a diplomatski sa Rusijom, ušao i u konfrontaciju s Kinom?"
Na ocene zapadnih komentatora da Kinezi ne drže mnogo do univerzalnosti ljudskih prava, nego da ih proizvoljno tumače svojim specifičnostima, previđajući činjenicu da u modernom svetu tržišna privreda i liberalizam političkog sistema idu „ruku pod ruku”, bivši nemački ambasador u Pekingu Konrad Zajc postavio je pitanje: je li Zapad već ušao u hladni rat s Kinom – ne zbog olimpijske baklje, nego zbog sopstvene nespremnosti da Kinu prihvati kao ravnopravnog partnera? Po njemu, samo uspešna, a ne ponižena, Kina može biti pravi partner Zapadu u globalnoj saradnji. Ako toga nema, izbiće novi sukob Istok–Zapad, s tim što će ovog puta ceo treći svet biti na strani Kineza, tvrdi on.
Kineske vlasti nastoje da drže pod kontrolom prejake izlive nacionalizma, apelujući na gnevne građane da „patriotski entuzijazam” usmere i na očuvanje socijalne bezbednosti. Čuju se i prva pitanja o svrsishodnosti bojkota zapadne robe. Bojkot će pogoditi zapadne vlasnike, ali i interese kineskih radnika zaposlenih u njihovim kompanijama. Ne sme se previđati da je svet postao međuzavisan i da uspona Kine ne bi ni bilo bez ekonomske globalizacije. I šta ako Zapad, zauzvrat, počne da bojkotuje kinesku robu?
Dragoslav Rančić
[objavljeno: 29/04/2008]
