Izvor: Deutsche Welle, 03.Apr.2018, 13:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

H&M na izdisaju

Gigantski lanac trgovina odećom H&M je suočen s katastrofalnim poslovnim rezultatima u prvom kvartalu. Problem su i konkurencija i internet, ali i čitav niz skandala koji su se povezivali s tim lancem.

Godina do sada „uopšte nije bila dobra“ za H&M, izjavio je Karl-Johan Person, direktor i unuk osnivača lanca Erlinga Persona. A to je zapravo veoma blagi izraz za stanje u H&M: prihod je od početka godine pao za 62 odsto, a dobit od oko 134 miliona evra je najmanja u nekom >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << kvartalu u poslednjih deset godina. Ne samo to: lanac je zatrpan robom koja nije prodata u vrednosti od nekih 3,5 milijarde evra.

Problemi H&M su očito barem isto tako veliki kao što je velik njihov lanac od 4.700 trgovina u čitavom svetu – neke od njih su međusobno udaljene tek par stotina metara. Nekad je to bila prva adresa za mlade, danas ih sve više zaobilaze. Zameraju što su trgovine pretrpane, neuredne, a nema ni dovoljno osoblja koji bi poslužilo. Naravno da ni konkurencija ne spava, od Primarka pa do Zare, a tu je i činjenica da mladi sve češće kupuju preko interneta.

Dečji rad, poginuli radnici...

Povrh toga dolaze i skandali koji su proteklih godina bili povezani s tim trgovačkim lancem. Tako su 2016. novinari otkrili da u pogonima u Mjanmaru za krajnjeg naručioca H&M rade i deca od 14 godina po 12 sati na dan za manje od dva evra dnevno. Ta mizerna „plata“ je polovina minimalca čak i u Mjanmaru.

Karl-Johan Person u velikom problemu

Za ovaj koncern u Bangladešu radi čak 200 firmi što ga čini najvećim tekstilnim „partnerom“ u toj državi. Nakon što se srušila zgrada Rana Plaza u blizini Dake 2013, pri čemu je preko 1.100 radnika poginulo, H&M je potpisao „Sporazum o zaštiti od požara i bezbednosti radnog mesta“ sa svojim partnerima. Ali kako javljaju nezavisni izvori u Bangladešu, tih propisa se niko ne drži i niko ne proverava da li se nešto popravilo.

Odeća u elektrani

Osim toga su sve glasnije kritike te „brze mode“ koju simbolizuje upravo H&M. Kolekcije se menjaju najmanje osam puta godišnje, sve što se vidi na modnim pistama Milana i Njujorka brzo dobija jeftini surogat na policama švedske marke. To onda znači i katastrofu za životnu sredinu: modna kreatorka Ajlin Fišer je prilikom primanja jedne nagrade 2015. izjavila da su modna i tekstilna industrija „na drugom mestu u svetu po uništavanju okoline“. Gora je samo naftna industrija.

H&M uvek iznova pokušava da popravi svoj imidž: 2016. je mušterije pozvao da svoju staru odeću predaju u trgovini gde kupuju novu i obećao da će ona biti reciklirana. To je daleko od istine: lanac je priznao da tek hiljaditi deo onoga što se preda zaista biva prerađeno u novu odeću.

Korist od ove nevolje lanca H&M ima jedino jedna termoelektrana u Vesterasu u Švedskoj. Kako javljaju tamošnji mediji, iz H&M stižu ogromne planine odeće koja nije prodata – njom se lože kotlovi termoelektrane. Jedina uteha je što se tako ipak malčice smanjuje potrošnja fosilnih goriva.

Odeća za svaki ukus i svačiji džep – da bi ispunila taj zahtev, modna industrija proizvodi uglavnom u zemljama u kojima su ekološki standardi niski a plate male. Ali, po kojoj ceni? Izložba „Brza moda“ omogućila nam je da pogledamo iz kulisa velikog modnog biznisa. Otvorena je u Drezdenskom muzeju higijene.

Pripreme za usitnjavanje. Sve brže kupujemo sve više novih stvari. Mnogo više nego što nam je zaista potrebno. Izložba u Muzeju za umetnost i industriju u Hamburgu pokazuje posledice „brze“ mode iz ekonomske, etičke i ekološke perspektive. Kakve posledice naš stil života ima po ljude u Bangladešu?

Oko 60 odsto stare odeće koju sakupe dobrotvorne organizacije u Evropi, izvozi se u siromašne zemlje. Odeća se sortira prema kategoriji, boji i stilu, pa se, sabijena u teške bale, brodom šalje na druge kontinente. U indijskom Panipatu, na primer, stara vunena odeća se još jednom sortira prema bojama – u tome i jeste njena vrednost.

Katastforalni uslovi proizvodnje industrije brze mode gotovo se ne razlikuju od onih u 19. ili 20. veku. Problem je samo premešten dalje na istok, u Istočnu Evropu ili Aziju. Plate su često ispod granice siromaštva. Tako ova jedanaestočlana poridica tekstilnih radnika u Bangladešu živi u jednoj prostoriji.

Rinina majka očajnički čeka svoju kćerku iza ograde podignute oko ruševina fabrike tekstila. U pitanju je fabrika U Sabharu, u blizini Dake, koja se 24. aprila 2013. srušila – tom prilikom je poginulo 1134-oro ljudi. Snimak Taslime Akter je jedna od fotografija na ovoj izložbi koje se ne zaboravljaju.

Izložba pokazuje vezu između uslova rada koji vladaju u industriji jevtine mode i našeg potrošačkog ponašanja. Izloženi su ne samo fotosi i dijagrami, već i tekstilni radovi. Konceptualni umetnik Manu Vashaus je u Kini na majice štampao fotografije katastrofe u Sabharu. Apsurdna je estetika tih fotografija.

Moda kao deo naše svakodnevne kulture može biti atraktivna i ako je proizvedena na korektan – „fer“ – način. Deo izložbe je i kritička modna revija na kojoj su predstavljeni modeli lokalnih kreatora. Oni su se odrekli eksploatacije radnika i uništavanja životne sredine. Prezentirana je i modna kolekcija drezdenske firme Neonon.

Na izložbi je prikazana i održiva moda. „Etička modna revija“ odražava novi urbani trend – ekološki „fer“ stil života. „Zelene“ modne revije imaju sve veći značaj.

Slike fotografa Paola Vudsa su ironični komentari puteva kojima se odeća kreće svetom. On pokazuju mlade na Haitiju u polovnim majicama sa stereotipnim natpisima koji posebno apsurdno deluju na novim vlasnicima. „Pepe“ je haićanski naziv za odeću koju dele dobrotvorne organizacije.

Autor: Sabine Pešel

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Nastavak na Deutsche Welle...