Izvor: Politika, 05.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Groso i Del Pjero uveli "azure" u finale
DORTMUND – Italija je prvi finalista 18. svetskog fudbalskog prvenstva u Nemačkoj. U polufinalu, u Dortmundu, savladale je verovatno najnepoželjnijeg protivnika na ovakvim takmičenjima – domaćina. "Azuri" su do pobede došli u poslednja tri minuta drugog produžetka. Vrata najvažnijeg fudbalskog finala im je otvorio bek Groso u 118. minutu, a nemačke nade je potpuno potopio Del Pjero u poslednjim trenucima utakmice – 2:0 (0:0, 0:0).
Italijanima se pruža prilika da četvrti >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << put postanu svetski prvaci. To su prvi put postali 1934. kod kuće (u finalu su savladali na produžetke Čehoslovačku s 2:1), četiri godine kasnije su taj uspeh ponovili u Francuskoj (pobedili Mađarsku s 4:2), a treći put 1982. u Španiji (tada su bili bolji od Zapadne Nemačke s 3:1).
Pored toga "azuri" su još dva puta igrali u finalu svetskog prvenstva, ali je u oba slučaja Brazil bio koban po njih. Prvi put im je pokvario radost 1970. u Meksiku (4:1), a drugi put 1994. u SAD (tada su, doduše, odlučivali penali, pošto posle 120 minuta nije bilo pogodaka).
Lipi iznenadio Klinsmana
Italijanski selektor Lipi je iznenadio verovatno čitavu fudbalsku javnost. Mimo običaja "azura" da se brane i vrebaju prilike iz protivnapada ili protivničkih grešaka, ovog puta su od prvog minuta stupili u borbu prsa u prsa. Nemce nije lako slomiti. Italijanima je bilo potrebno vreme da jakog i ambicioznog domaćina primoraju da igra podređenu ulogu, a kruna napadačke igre, koja je naročito došla do izražaja u produžecima, došla je na isteku drugog sata igre.
Lipi, najpre, kao da nije želeo da se mnogo igra oko kaznenog prostora njegovog tima, jer bi onda rizikovao da bude i slobodnih udaraca za Nemce, a moguće i da se pribojavao mogućeg penala protiv svog tima. Kako je sudio Meksikanac Arčundija takvo opredeljenje je bilo potpuno opravdano.
Najbolji primer za to je slobodan udarac u 79. minutu za Nemce sa ivice šesnaesterca. Komandant italijanske odbrane Kanavaro je glavom izbio loptu na 15 metara od svog gola i pri tome grudima odneo Podolskog. Pošto nije koristio ruke tu nije moglo da bude ni reči o prekršaju. Međutim, Arčundija je dosudio prekršaj za Nemce i, pošto bi bilo previše da se dosudi takav jedanaesterac, izvukao je loptu iz kaznenog prostora. Balak je prebacio i živi zid i gol.
Nemački kapiten je jedan igrača koji su najviše podbacili u polufinalu. Nije da se nije trudio, borio se, ali se od njega očekivalo da poveže igru tima, da dovodi u prilike napadače Klozea i Podolskog, da ugrožava italijnskog golmana iz daljine, a onda i da "razigra" saigrače iz veznog reda. On to nije uspeo, a na žalost domaćina nije imao ko u njegovom timu da od njega preuzme tu ulogu.
Jedinu pravu šansu Nemci su propustili u poslednjem sekundu prvog poluvremena, ali je tada Podolski iz idealnog položaja glavom pucao pored gola. U 33. minutu je Šnajder mogao da postigne više, ali je šutirao preko gola. Mogu da žale i za šansom Podolskog, koji je bio u sličnoj prilici kao Šnajder, samo s leve strane, ali je Bufon bio na pravom mestu i otklonio opasnost.
Sve ostalo vreme, mada su Nemci pokušavali i prodorima, i udarcima, i kombinacijama, da nadmudre protivničku odbranu, pripalo je Italijanima. Već u 15. minutu je Perota bio sam ispred Lemana, ali je nemački golman izašao kao pobednik iz tog dvoboja oči u oči. Nastojali su Italijani da i pre produžetaka steknu preimućstvo, ali ni Nemačka odbrana nije napravljena od sira.
Od 72. minuta Lipi je počeo sve karte da baca na napad. Izveo je bezopasnog Tonija i uveo Đilardina, koji je bio prava mora za nemačku odbranu. U 91. minutu, tek što se krenulo s centra, načinio je malo fudbalsko remek-delo. Mada je izgledalo da usamljen na desnoj strani nema čemu da se nade protiv nemačke odbrane, on je našao neku bogazu da prođe i provuče loptu između svog čuvara i korner-linije i nekako se iz mrtvog ugla dovukao do ivice peterca. A tada je učinio ono što je iznenadilo čak i prekaljenog golmana kakav je Leman. Umesto povratne lopte nekom svom saigraču na ivicu šesnaesterca ili možda snažno šuta na gol, Đilardino je iz okreta uputio loptu ka bližoj stativi. Ona je prosto milela po travi, ali kada je italijanski napadač zamahnuo, Leman je poleteo da zaštiti neuporedivo veći nezaštićeni deo gola, oko Đilardina je bio buljak nemačkih igrača, ali lopta je našla put kroz iglene uši i – stativa je spasla domaćina.
Još jednom je sreća bila uz Nemce. Minut kasnije Zambrota se odlučio na udarac nadomak kaznenog prostora, a ovog puta je nemačka prečka bila dobro "postavljena".
Na ovom šampionatu je Lipi primenio sličnu taktiku kao njegov prethodnik Valkaređi 1970. Pre 26 godina u timu nikako nisu bili u isto vreme dvojica tada najboljih italijanskih igrača Macola iz Intera i Rivera iz Milana, jer se nisu podnosili. Sada, u Nemačkoj, nije bilo zajedno mesta za Totija iz Rome i Del Pjera iz Juventusa. Ipak, kad je bilo biti ili ne biti Lipi nije bio isključiv. U 104. minutu je uveo u igru veterana Del Pjera, ali nije izveo Totija, nego Perotu.
Već vremešni as se gotovo obrukao u 111. minutu (iz protivnapada malo je nedostajala pa da Podolski u već opisanoj akciji to kazni), ali se Italijanima ipak isplatio njegov ulazak, jer je polako postajao istaknuta figura na utakmici: bilo pokušajima da da gol, bilo proigravanjima.
Finiš i tradicija
Nemci u fudbalu važe za naciju koja u finišu pravi čuda. Uz njih je bila još jedna tradicija: njihova reprezentacija nikada nije izgubila u Dortmundu. Ali, prevagu je odneo običaj, koji je išao u prilog "azurima": Nemci ih nikada nisu savladali na svetskim prvenstvima.
Nemački bedem je u 118. minutu probio – Fabio Groso udarcem iz snova iz kaznenog prostora (eto dokle su stigli italijanski bekovi). Izgledalo je da će to biti jalov napad, Pirlo je na 16 metara od gola, pred prepunim nemačkim kaznenim prostoru dugo tražio najbolje rešenje, a onda je video usamljenog Grosa na desetak metara iskosa od gola. Nemci su na njega potpuno zaboravili, usledio je izvanredan felširan udarac levom nogom ka daljem uglu, Leman je poleteo kroz vazduh, ali najgore nije mogao da spreči – 1:0 za Italiju.
Nemcima su ostala samo još dva minuta i više nisu imali šta da biraju. Konačno su krenuli svim snagama u napad, ali su Italijani majstori da to iskoriste. Usledio je protivnapad, Đilardino je velemajstorski omogućio Del Pjeru da bude sam pred Lemanom i on nije propustio priliku da ozari lica italijanskih navijača i ugasi poslednji tračak nemačke nade – 2:0 za Italiju.
Stadion u Dortmundu je zanemeo. Nemci su već počeli da veruju da je ovaj njihov tim kadar da ponovi podvige onih iz 1954. u Švajcarskoj, 1974. kod kuće i 1990. u Italiji, ali moraće da utehu potraže u borbi za treće mesto.
Italijani su zasluženo u finalu. I to igrom na kojoj može da im se pozavidi.
Stadion: Vestfalen. Gledalaca: 65.000. Sudija: Arčundija (Meksiko). Strelci: 0:1 Groso (118), 0:2 Del Pjero (120). Žuti kartoni: Borovski, Mecelder (Nemačka) i Kamoranezi (Italija).
NEMAČKA: Leman 7, Fridrih 6, Lam 6, Mertezaker 7, Mecelder 7, Kel 6, Borovski 6 (od 71. Švajnštajger 5), Šnajder 6 (od 81. Odonkor 7), Kloze 5 (od 110. Nojvil –), Balak 6, Podolski 5. Selektor: Klinsman.
ITALIJA: Bufon 8, Zambrota 7, Groso 8, Kanavaro 7, Materaci 7, Gatuzo 6, Kamoranezi 6 (od 91. Jakvinta 6), Perota 5 (od 104. Del Pjero 7), Toni 5 (od 72. Đilardino 7), Toti 6, Pirlo 6. Selektor: Lipi.
[objavljeno: ]
