Izvor: Blic, 07.Sep.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grad džeza se ne predaje
Grad džeza se ne predaje
Verovatno poslednja stvar koju grad ispunjen vodom i ljudskom nesrećom želi jeste parada, a ponajmanje povodom Mardi gra (Mrsnog utorka). Ali samo nedelju dana nakon što je uragan 'Katrina' ostavio iza sebe strašnu pustoš, pojavljuju se prvi nagoveštaji da je Nju Orleans veran svojoj tradiciji praznovanja.
Za vreme vikenda dvadesetak ljudi u havajskim suknjama, s perlama oko vrata i živopisnim perikama prošlo je igrajući po ulici Burbon, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << s namerom da na simboličan način pokažu da život teče dalje. Možda će čak kroz nekoliko meseci moći da se organizuje pravi karneval u čast Mardi gra.
'Mislim da nam je sada više nego ikada ranije potreban razlog za slavlje. To je nešto što nam je svima u prirodi', smatra Artur Hardi, izdavač vodiča za Mardi gra. 'Ne mogu da zamislim da se naš grad preda.'
Nju Orleans je uvek voleo da se zabavlja, a kad u februaru iduće godine dođe vreme za dvonedeljno slavlje uoči Velikog posta, koje se završava sa Mardi gra, pokretne platforme će svakako proći ulicama koje su sada pod vodom.
'To vam je Nju Orleans', kaže stanovnica Francuske četvrti Merijen Dejvis. 'Uvek smo imali razloga za paradu.'
Nju Orleans, koji je danas ispunjen očajem, mrtvim telima i pljačkašima, koliko juče je bio grad džeza, dobre hrane i vudu običaja, snažan grad koji je preživeo kugu i požare, zavodljiv i voljen. Jednom rečju, jedinstven.
Grad je osnovan 1718. kao francusko-kanadska ispostava na ušću reke Misisipi. Zbog lokacije je bio i laka meta napadačima sa mora. U brutalnoj bici za Nju Orleans 1815. godine, francuski i španski naseljenici pridružili su se vojnicima, robovima, miliciji, Indijancima i nekim piratima u odbrani od Britanaca.
Ali to nije bila jedina pretnja. Epidemija kuge pogodila je grad sredinom 19. veka i tada je hiljade stanovnika poumiralo. Grad je u požarima gotovo sravnjen sa zemljom, a bilo je i uragana i poplava, mada ne tako jakih kao prošlonedeljnih.
Uprkos svemu, Nju Orleans je oduvek bio grad koji mami i oni koji dođu, često i ostanu, navodi AP. On ima više stanovnika rođenih u samom gradu od bilo kog drugog grada u SAD i nije neobično sresti porodice koje u njemu žive od tri do pet generacija.
Oni koji kratko ostanu, a godišnje grad poseti više od 10 miliona ljudi, iskuse egzotično mesto koje zovu jedini američki evropski grad. Tu su i dobri restorani, ali i 'rupe' sa dobrom muzikom, kao i veličanstveni godišnji džez festival. Muzika - od Luja Armstronga do Bi Bi Kinga, od Fets Domina do 'Nevil bradersa' - postala je muzika mnogih generacija.
Grad je zadržao kvalitet koji je inspirisao njegov nezvanični moto - pusti da se dobra vremena kotrljaju.
Pisac iz Nju Orleansa Pablo Džonson sada se samo seća svog voljenog grada, dok ga gleda uništenog na televiziji.
'Bio je to ljudski metropolis. Imao je svoju kulturu, hranu, muziku, književnost i ljude. Bogatu tradiciju. Mogli ste da dobijete apsolutno spiritualnu hranu za tri dolara, slušate apsolutno sjajnu muziku na kućnim žurkama.'
