Izvor: Blic, 15.Apr.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Goreli nebo i zemlja
Goreli nebo i zemlja
Pre tri dana Veljko Đurović, snimatelj 'Skaj njuza', napustio je Irak u konvoju od 50 vozila sa novinarima. Konvoj je formiran na skveru gde je srušen Sadamov spomenik. Dok su stajali, gledao je Sadama prostrtog po travi, sećajući se kada su ga podizali za Sadamov rođendan kojem je i sam prisustvovao.
- Kroz misli su mi se smenjivale slike_arhiva ceremonijala, dečijeg hora, šatora sa zvanicama, politički govori koji su veličali značaj >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Sadama, klanje dve ovce, po njihovom ritualu. Sada je tu bilo puno američke vojske koja je preuzela kontrolu nad 80 odsto teritorije Bagdada. Gledao sam Amerikance koji su pokušavali da reorganizuju policiju, dok je narod iznosio iz državnih institucija i Sadamovih palata usisivače, nameštaj, slike_arhiva... Sirotinja ih je naterala, 12 godina sankcija i isto toliko godina rata je za njima - kaže Đurović, koji je u Iraku proveo ukupno 15 meseci, tamo je dočekao i kraj rata. Za 'Blic' govori o scenama koje je ostavio iza sebe, čekajući avion na jordanskom aerodromu, pri svom povratku kući.
Da li ima struje i vode u Bagdadu, ima li dovoljno hrane?
- U momentu dok sam napuštao Bagdad još nije bilo vode i struje. Prodavnice su bile puste, roba je dislocirana još pre početka rata. Pristizali su konvoji hrane od Crvenog krsta, međunarodnih organizacija, ali ne znam da li je reč o dovoljnim količinama. Zelene pijace rade, kao što su radile i u vreme bombardovanja, sat vremena u jutarnjim časovima. Pucnjave i detonacije se tu i tamo još uvek sporadično čuju. Ima onih koji ne mogu da se pomire sa činjenicom da je rat izgubljen. Amerikanci su u strahu od skrivenih samoubica-bombi. I u tom momentu dok smo polazili, na severu Bagdada jedan američki vojnik je poginuo, trojica su ranjena.
Šta se dešava sa Sadamovim palatama?
- Pre ulaska američkih vojnika dozvoljavali su nam da ulazimo samo u civilne delove grada, u ostale ne. Tog poslednjeg dana prolazili smo kroz zabranjene delove grada. Bio je to strogo kontrolisan prostor sa vojnim ustanovama, Sadamovim palatama... Taj deo grada sada liči na nekim mestima na Vukovar, na drugim na Akropolj. Veliki je i bilo je tu puno posla oko rušenja. Ali to su prilično precizno gađali. Imam utisak da kad god Amerikanci nisu imali šta da rade da su gađali kuću Sadamovog najstarijeg sina, iako na kraju više nisu imali šta da gađaju.
Puno je oštećenih tenkova, uništenih vojnih vozila, puno bunkera. Bagdad je pet puta veći od Beograda, to je grad sa šest-sedam miliona stanovnika i ima delova koje još uvek kontroliše Sadamova vojska. Par kilometara od njih je deo koji kontrolišu Amerikanci. Rat je još u toku.
Šta Iračani govore, gde je Sadam, da li govore o njegovim podzemnim gradovima?
- Oni ne znaju, samo pretpostavljaju. Ti podzemni gradovi i tuneli građeni su 80-ih, 90-ih. Gradili su ih Jugosloveni, kojih je u jednom trenutku tamo bilo ukupno 12.000. Lokalno stanovništvo nije učestvovalo u izgradnji, tako da nemaju realnih uvida u to. Uostalom, to je za njih bila tabu-tema, koja se nije pominjala, o kojoj se nije govorilo u vreme Sadama. Ako biste kao novinar ili snimatelj postavljali takva pitanja pratiocima, usledio bi njihov odgovor: 'Je l’ ti se ide kući?'
Kako je izgledao prodor koalicionih snaga u Bagdad?
- Probudili smo se ujutru, i vidimo da smo sami, da u hotelu nema ljudi u kožnim jaknama, pripadnika državne bezbednosti, naših pratioca. Bio je to znak da je počeo vakuum, očekivao se dolazak Amerikanaca. Portugalska ekipa udaljila se od hotela, kada su ih presreli članovi Baas partije, oduzeli im novac, tehniku, pasoše... Maltretirali su ih, vratili su se sa modricama na licu. Mi smo pokušali da se udaljimo od hotela, ali smo na nekih 100-200 metara odustali, shvativši da je riskantno. Držali smo kamere uključene 12 sati i čekali u hotelu, kada su u četiri popodne sa južne strane ušli Amerikanci. U to vreme oni su već držali pola grada, tako da tog 9. aprila nije bilo uličnih borbi. Grad je bio pust. Nikoga nije bilo na ulicama, pa ni iračke vojske. Čule su se samo detonacije i mešovita paljba, u daljini, kada je na pust trg ušla poveća kolona oklopnih vozila.
Poređali su se u krug, zauzeli pozicije. I, čekali. Onda je narod stidljivo počeo da se pojavljuje, razmišljajući šta ako ih neko vidi. Kada ih je već bilo dovoljno, počeli su da dele cveće...
Nije to bila propagandna slika?
- Ne, narod im je stvarno delio cveće. Počelo je slavlje, Iračani su krenuli da ruše spomenik. Sadam se prostro na zemlju, Iračani su skakali po njemu, euforija je trajala do mraka, kada su se povukli. Interesantno je da sam vodio više razgovora sa Iračanima u više vremenskih perioda i nikada nije bilo znakova da neko misli drugačije, da ne bi dao život za Sadama. Ovakva reakcija bila je iznenađujuća. Nismo verovali da takvi ljudi u Iraku postoje.
Kako je izgledalo bombardovanje Iraka?
- Bombardovanje je bilo svakodnevno. Prvih deset dana samo noću. Sirene su se oglašavale 20 minuta ranije, prvih dana, posle, više ne. Uzbuna je bila stalna. Bombardovanja su bila permanentna i danju i noću su gađali i u prvi mah uništili su manje-više sve ciljeve. Trećeg dana rata gorelo je i nebo i zemlja. Bio je petak, i ta noć u Bagdadu izgledala je kao početak filma 'Apokalipsa'.
Koliko je žrtava bilo?
- Samo za tu noć 320 krstarećih raketa palo je na Bagdad. Bilo nam je dozvoljeno da obiđemo civilne žrtve. Bilo ih je puno. Hiljade sigurno, ako ne i desetine hiljada.
Hotel u kojem su bili smešteni novinari je gađan, gde ste se nalazili u tom momentu?
- Dan pred kraj rata svi smo bili na balkonu, jer su se na prvom najbližem mostu nalazili američki tenkovi u dejstvu. Gađali su grad i pratili smo taj razvoj događaja. U tom trenutku moj kolega je rekao da je video kako se cev tenka okreće prema nama, prema hotelu. Bio sam na 14. spratu, na istom, gde je Hoze Španac u susedstvu poginuo. Mogao je da gađa i nas. Polegli smo, potom ustali, uzeli stvari i otišli napolje. Na hodniku nas je dočekala kuknjava, plač, lelek, panično dozivanje lekara. Izneli su ranjenog kolegu uvijenog u ćebe. Na spratu iznad mene, to u tom trenutku nisam znao, poginuo je snimatelj Rojtersa Ukrajinac Taras, moj prijatelj. Družili smo se i u toku rata u Bosni, čak je govorio srpski.
Da li ste očekivali brz kraj rata?
- Posle dve nedelje monotonije uhvatila nas je zebnja da će se rat za Bagdad pretvoriti u rat za Staljingrad. Svaki dan je ličio na prethodni. Strahovali smo da će se razvući u beskraj. Kraj je došao iznenađujuće brzo, nažalost, suviše kasno za mnogobrojne žrtve i uništenu infrastrukturu. Tanja Nikolić Đaković Sadam u Siriji, Rusiji ili Libiji
Šta mislite gde se nalazi Sadam Husein?
- Špekulacije su mnogobrojne. Od toga da je u ruskoj ambasadi do toga da je u Rusiji, severnom delu Bagdada u svom podzemlju, Sadamsitiju, gde je bilo veliko uporište garde. Opšte je poznata priča da je Bagdad pun podzemnih tunela. Moja ekipa je bila u jednom od njih. Ali ušli smo samo prvih deset metara, dalje je bilo visokorizično. Sve je to prašnjavo, neosvetljeno. Riskantno je još uvek ulaziti u njih. I nakon ulaska Amerikanaca u Bagdad iz palata u severnom delu odjekivala je pucnjava. Poslednja opcija koju sam čuo je da je Sadam u Siriji. Od toliko opcija najpre sam sklon da verujem da je u inostranstvu, u Libiji, Rusiji ili Siriji. Ne verujem da je ostao u svom podzemlju, jer je znao da tamo ne može da ostane večno.
